Zaborav briše sve

Nikada nije razmišljala o ljubavi na prvi pogled. Ah ako ona zaista postoji, onda je to, to, pomislila je kada je ulovila njegov pogled kako je gleda.
Čim je muzika zasvirala, naklonio se i pozvao je na ples. Ne pamti kada je poslednji put plesala i ovako se osećala. Činilo joj se da joj je sva krv udarila u lice, kolena su klecala, a ruke se znojile. I da bi to nekako prikrila obgrlila ga je oko vrata. U prvi mah gaje to začudilo. Ali malo posle bio je srećan zbog toga. To je zaključila po njegovom sve tešnjem pripi-janju uz njeno telo. Oboma je ponestalo reči pa su samo ćutali i plesali. U pauzi, kada je muzika prestala da svira, poveo je do bifea da se osveže.
Ćelo veče se nisu odvajali. Kada se na kraju zabave ponudio daje otprati do kuće, dok su se ispred njene zgrade opraštali, rekao je.
– Nekako mi se čini da ćemo se mi još sresti. I ne samo sresti.
Onim svojim nepogrešivim ženskim čulom osetila je da je on onaj pravi, princ iz bajke. Osetila je da se stvarnost pretvara u bajku.
Kasnije, od Džoane je saznala daje završio medicinu, daje nezaposlen, da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći dok je bio još mah i da od onda živi kod tetke. Tada je bila malo zatečena zbog njegovih
godina. Deset godina je bio stariji od nje. Međutim, njegova šarmantna duhovitost i nežnost učinili su da ih prihvati kao nešto neizbežno i da zaboravi na njih.
Njeni nisu bih otvoreno protiv njega, ah nisu bili ni za. Tada kada im je saopštila da ju je zaprosio i da žeh da se uda za njega, majka je samo rekla da je još mlada za brak i da on nije prilika za nju. Otac je autoritativnim glasom objašnjavao sve nedaće koje nosi brak u kome su muž i žena nezaposleni. Tek posle nekoliko godina saznala je za njihov plan da je udaju za jednog starijeg momka iz ugledne aristokratske porodice. Začudo, čak im je i Džoana držala stranu. Međutim, ona je nepokolebljivo ostala pri svome i samo rekla:
– Da se svi postavite na glavu, ja ću se udati za njega. Volim ga. Zar vam to nije jasno? Ako posle budem ispaštala, kao što svi predviđate, ispaštahu ja, a ne vi. I molim vas da o tome nikada više ne razgovaramo.
I tako su se venčali. Na svadbi je nosila venčanicu svoje majke; bila je to raskošna, pomalo starinska čipkana haljina, ukrašena zrncima ružičastih bisera. On je bio jako uzbuđen. Stalno je ponavljao.
– Ne mogu da se opustim… strašno sam uzbuđen! Kako i ne bih kada se ženim nailepšom devoikom na svetu.