Ali, Edvard Fišborn nije želeo da razume. Hteo je da zgrabi devojku za ruku, privuče je k sebi i onda poljubi. No, Rebeka mu je vešto izmakla. Kada je ponovo pokušao, zamahnuta je rukom i snažno ga ošamarila.
-Tako – kazala je sasvim mirno. – To je bio moj otkaz, gospodine Fišborn. Posle odmora se više neću vraćati ovamo. Nadam se da ćete sa drugom sekretaricom imati više sreće.
Čovek je protrljao obraz.
-Napolje! – procedio je tiho.
Rebeka se okrenula i bez reći napustila kancelariju. Tako… i to je gotovo, pomislila je. Bilo je ponižavajuće i nedostojno. Pretpostavila je da je njen šef sada van sebe, ali ona tu ništa nije mogla. Nije ga nimalo žalila niti je za takve ljude imala i trunku razumevanja. Zato je žurno spakovala svoje stvari, stavila šešir i ne pogledavši se u ogledalo, zgrabila gornji deo kostima i izjurila napolje.
Ovde me više neće videti, zaključila je odlučno. Kada budem tražila novi posao gledaću da mi šef bude star. Ljudi poput Fišborna misle da sve mogu postići samo ako mahnu ključevima skupih kola. E, pa varaju se, razmišljala je idući prema parkingu na kome su se nalazila njena stara kola.
I nehotice se nasmejala kada je startovala motor jer se začuo zvuk sličan škripanju, a zatim nešto nalik glasnom kloparanju. No, ona se nije obazirala na to, ubedena da je „stara dama” neće izneveriti.
Samo polako, devojko, na odmoru si, govorila je samoj sebi dok je vozila kroz gust saobraćaj. I ne dozvoli da ti ponašanje Edvarda Fišborna pokvari raspoloženje. Možda je trebalo da ga udarim još jače i naučim ga da više ceni žene. Bože, ući u brak iz računa, razmišljala je zaprepašćeno..
