Bečki valcer

“Njen stan je pravi kovčeg sećanja, spremište za dragulje, suvenire i fotografije s putovanja. Sve je tu. Zavese i ukrase napravila je sama uz malo veštine i mnogo radosti. Oduvek je volela ručne radove. Obećala je sebi da će odvojiti vreme za hobi koji je zapostavila i zahvaljujući kojem je stvorila prijatan topli kutak pun mira i sigurnosti.
Stan u kojem živi dugo je delila s čovekom koga je volela. Možda je ružno, ali turobno vreme podsetilo ju je na njega. Otišao je na dan sličan ovome… Povremeno, u čudnim, nepredvidljivim trenucima kad je ostajala sama sa sobom, otkrivala je da joj se u duši još uvek skrivaju smotuljci tuge ispunjeni mešavinom lepih i ružnih uspomena. Osetila bi blagi trzaj u grudima, ubod pritajenog bola koji je toliko dugo nosila u sebi da je gotovo prestala da ga primečuje. Oduvek je želela porodicu, decu, ali nije bilo sreće da to ostvari kao njen brat. Sve njene dosadašnje ljubavi bile su… privid. Nema ljubavi, ko zna kud je nestala. A tamo gde nje nema, nema ni smisla.
Bilo bi pametnije da se pripremim za posao, opomenula je sebe, nego da tonem u uspomenama. To će me samo rastužiti.
Anita ju je znatiželjno posmatrala pronicljivim očima. Tamara je van svake sumnje ljupka žena svetlog tena i skladne građe. Lice joj je ovalno i odiše klasičnom lepotom, a usne su joj meke, pune, uvek spremne na osmeh. Bistre smeđe oči svedoče o njenoj veseloj prirodi, premda su počesto setne i daleke. Izduženi, graciozni udovi čine je višom nego što jeste, a kruna svega je njena gusta kovrdžava kosa boje zrelog žita. Uprkos strogom držanju i britkom jeziku, meko srce navodilo ju je na to da ponekad bude čak naivna i preterano iskrena. Anita ju je volela kao sestru i zato je bila zabrinuta za nju… činilo joj se da je Tamara nekako odsutna.