Hotel je bio jeftin i na lošem glasu, ali ni gosti nisu bili ništa bolji. Najčešće se radilo o prostitutkama i njihovim klijentima koji su bili tihi i gledali da se, po izlasku iz soba, što pre izgube u gradskoj vrevi. Službenik na recepciji dosađivao se čitajući novine, a uz put i pomalo zevao. ije ni pogledao čoveka koji se pojavio na ulaznim vratima i odlučnim korakom se uputio uz stepenice. I zaista, Tejlor Ešbi nije obraćao pažnju ni na oga. Hladan i strog pogled njegovih plavih očiju bio je uperen napred. I bez obzira što je sa razbarušenom crnom kosom i pohabanim odelom ličio na kitnicu, ipak je svojom pojavom budio interesovanje okoline, te nije mogao da prođe nezapažen ni u jednom pariškom hotelu najnižeg reda. Zato su eki u njemu videli zgodnog “nestašnog dečka”, dok je drugima ličio na nitkova. Što se njega tiče, navikao se i na jedno i na drugo. Imao je bogato skustvo u odnosu sa ljudima i naučio da podnosi mnogo toga. Popeo se na sprat i požurio hodnikom prema sobi 107 proverivši pre toga da li ga neko rati. Kada se uverio da je sam u hodniku, pokucao je na vrata. Čekao je nekoliko trenutaka, a pošto se niko nije odazvao, lagano ih je otvorio i ušao. Sajrus Avnet je stajao pored prozora koji je gledao na uzanu uličicu.
– Konačno si stigao – obratio se Tejloru uz uzdah olakšanja. – Već sam se zabrinuo da ti se nije desilo ništa neprijatno. Tejlor se nasmeja videvši svoga šefa obučenog kao običnog radnika.
– Morao sam da izravnam neke račune – odvratio je mimo priznajući sebi da se Sajrus odlično prerušio. Zatim je iz džepa jakne izvadio svežanj novčanica od po pedeset dolara i jednu pružio Sajrusu. – Mislim da ćeš hteti da pogledaš ovako nešto – rekao je i stavio svežanj na Sajrus je ekoliko trenutaka ćutke posmatrao novčanicu koja mu je učila na sve druge banknote od pedeset dolara. Naime, na njoj nije moglo da se primetiti išta eobično. Onda je uzeo lupu i počeo pomno da je razgleda i, naravno, stručnjak poput Avneta veoma brzo je zaključio da je u pitanju falsifikat.
Glasno je uzdahnuo, jer su se u poslednje vreme na evropskom tržištu u nekoliko navrata pojavljivale takve novčanice u sveukupnoj vrednosti od nekoliko miliona dolara. Američka vlada je angažovala čitave ekipe detektiva, ali svaka potraga za falsifikatorima završavala se bez uspeha. Bio je to najteži zadatak pred kojim se našao Sajrus Avnet još od početka svog službovanja. Nekoliko puta se dešavalo da su njegovi ljudi ušli u trag počiniocima, ali tada bi falsifikovane novčanice iznenada nestajale da bi se posle duže pauze pojavile na nekom drugom mestu.
– Gde si ih otkrio ovoga puta? – upitao je Sajrus Tejlora.
– Na carini.
– A čovek? Umakao…?
– Pa, ne znam da li bi se to moglo tako nazvati – odvratio je ovaj hladno. – Nisam ga uhvatio, jer nije ni bio tamo. Ali, ne mogu da verujem!
Tragam po celoj Evropi dve godine, a ispostavilo se da se sve dešavalo ovde, pred našim nosom.
– Dobro, sada smo i to uspeli da otkrijemo – zadovoljno dobaci Tejlor klimnu glavom.
– Prošle nedelje sam u Barseloni primetio neke sumnjive tipove.
Raspravljali su se sa carinicima baš oko novčanica za koje su tvrdili da su sasvim u redu. Pratio sam ih nadajući se da će me navesti na trag i stigao u robnu kuću na carini.
– Na carini!
Tejlor se šeretski smejao, dok je njegov šef očigledno pokušavao da sredi misli i dođe do nekog zaključka.
