Fernando Valdez se lenjo protegao u svom krevetu, ne otvarajući oči.
Pogledao je ka prozoru i po jačini sunčevih zraka zaključio da je skoro
podne. Bila je nedelja i on nije imao želju da ustaje iz kreveta. Nekoliko
puta se budio, ali bi ga nanovo san opio i on bi zatvarao oči.
Prisetivši se prethodne večeri, kada je sam popio gotovo litru viskija,
znao je razlog glavobolje, koju je osetio čim je izdigao glavu. U tom
momentu je poželeo da nema tako revnosnu domaćicu i da su mu prozori
i dalje zatvoreni, zavese navučene, a da u sobi vladamrak.
On je bio u mračnom raspoloženju, a mrak i tišina su bih jedini koji
su mu odgovarali. To njegovo ̋raspoloženje ̋ je trajalo nedelju dana, a
sinoć, ne znajući više gde bi otišao i kuda bi se denuo, odlučio je da se
napije. Znao je da je to detinjast gest, ali bio je sam u sobi i niko nije znao
za to. Pred njim je bila velika odluka, a plašio se da bilo šta odluči. Imao
je osećaj da će, ma kakvu odluku doneo zažaliti. Misli su mu bile konfuzne
i intenzivne i nije postojao način da ih zaboravi, osim da se napije, što je
na kraju i učinio.
Čuo je telefon kako zvoni i otvorio oči, koje su ga odmah zapekle.
Znao je da ga njegova baba, Marsela Valdez, zove na ručak i nije želeo da
se javi, a isto tako je znao da ga Rakel, njegova domaćica neće
uznemiravati zbog tog poziva, jer je dobro znala u kakvim su odnosima
on i njegova baba.
Kako je čuo da se Marsela Valdez oporavila od srčanog udara,
Fernando je prestao da odlazi na njeno imanje ̋El Toro ̋ i njenu kuću,
̋Kasa grande ̋, kako su je zvali zbog njene veličine.
Sećanja koja je sprečavao svih ovih dana jednostavno su nadolazila
sama i nemoćan da se bori više sa njima, prepustio im se.
Njegova baba, Marsela Valdez, nikada nije mogla da prihvati
Huanitu, Fernandovu majku za svoju snaju. Večito ju je ponižavala i
neprestano joj stavljala do znanja da ona ne pripada uzvišenoj porodici
Valdez. Iako se Huanita trudila i brzo učila, nikada nije uspela da stigne
na nivo koji je Marsela priznavala.
Huanita je dolazila iz mnogobrojne, siromašne, ali i poštene
porodice. Bila je najlepša devojka u okolini, ali isto tako gotovo ništa,
osim parčeta zemlje, nije imala da donese u miraz.
Fernandovom ocu to nije smetalo, njemu je bila dovoljna Huanitina
lepota i zanosnost. Osim toga mislio je da on ima dovoljno za njih dvoje i
da zemlju koju je ona trebala da donese u miraz ostavi njenim sestrama.
Draga uspomena
