Marijana Stenson je sedela na fotelji u stanu svog momka, Entonija Vebstera, i razgovarala telefonom sa svojom prijateljicom Stelom. U njenom glasu se jasno osećalo razočaranje.
Marijana je, čim je ušla u stan, primetila da na telefonskoj sekretarici šija crveno dugme. Pomislila je da je Entoni zvao sa posla i da joj je ostavio poruku, jer je znao da će ona tog jutra biti u njegovom stanu. Osmehnula se i odmah krenula prema telefonskoj sekretarici ne bi li čula poruku.
Pristisnula je dugme za preslušavanje poruka i umesto Entonijevog glasa, začula je prijatan, ženski glas. Marijana je na trenutak pretrnula od straha, dok nije shvatila šta ta osoba govori.
Talas straha je potisnuo jedan mnogo jači osećaj besa, koji je zapljusnuo njeno srce poput tornada. Lice joj se zacrvenelo, a oči skupile u sitne proreze.
Bes joj je dao takvu snagu i borbenost da je pomislila da bi mogla da istuče Entonija da joj se nalazio pred očima.
Nakon pola sata uspela je da se smiri i tada je telefonom pozvala svoju prijateljicu, Stelu. Ona je odmah primetila da Marijana nije tako dobro raspoložena kao što je bila tog jutra kada su se čule telefonom.
- Mislim da bih mogla da ga zgazim • rekla je, ali u njenom glasu više se nije osetila ona žestina besa, već duboko i iskreno razočaranje.
- Zašto ne sačekaš Entonija da ti on objasni o čemu se radi? -posavetovala ju je, uvek blaga i mirna Stela.
Ona nije volela da donosi preuranjene zaključke i uvek je o svakoj odluci razmislila bar dva puta. - Misliš, kao i uvek, da sačekam Entonija – rekla je sa očitim sarkazmom u glasu.
