Saklasti zraci sunca su prodirali kroz grane i zeleno lišće, padali na osmehnute obraze jedne prelepe plavokose devojke, čije je lice i bez tih zraka bilo ozareno. Simpatične jamice usadile su se na njenim obrazima još u trenutku kada je ugledala visokog muškaca u svečanom crnom odelu. Muškarca kome je želela da se obeća za ceo život.
Prelepo uređena bašta restorana u kome se održavala ceremonija venčanja davala je tom svečanom činu posebnu lepotu.
Lilejn Kinsli je stajala u beloj, raskošnoj haljini kraj muškarca njenih snova i sa nestrpljenjem i strepnjom iščekivala kada će mu matičar postaviti pitanje.
Priželjkivala je da čuje to sudbonosno „da” i sa njegovih usana. Blago joj je stegao ruku kada je začuo pitanje. Okrenuo se prema njoj i gledajući je pravo u oči rekao:
-Da.
Lilejn je osetila kako joj srce ubrzano kuca, a suze naviru na oči. Jedva se uzdržavala da ne zaplače.
Čula je prijatan, ženski glas kako govori:
-Proglašavam vas mužem i ženom.
Osetila je malaksalost u telu od sreće koja ju je svu obuzela. Ljubav koju je osećala i saznanje da je postala žena Vilijema Dajsona izbrisali su sve ružne trenutke koji su joj se dešavali u poslednje vreme.
U momentu kada je trebalo da se potpiše kao Lilejn Dajson ruka joj je zadrhtala. Setila se svog oca, koji je umro pre nešto više od mesec dana i činjenice da mu je ona bila kćerka jedinica. Sada više niko nije nosio prezime Kinsli. Iznenadna tuga je ovladala njenim telom. Prsti su joj zadrhtali i ona je jedva držala olovku u rukama.
