Alison Džosi je zatvorila vrata svoga omiljenog crvenog „ferarija”. Pomažući se štakama, uputila se u baštu svoje bake. Vozila je skoro tri dana da bi stigla do Priti Springa, vođena samo jednom željom, da sedne na verandu bakine kuće.
Miris sveže pokošene trave bio je tako prepoznatljiv, ali bašta i kuća su izgledali nekako drugačije. Shvatila je da je prošlo mnogo godina otkako je na toj verandi provodila srećne dane svog đetinjstva. Iznenadni bol u njenom povređenom kolenu vrati je u stvarnost.
Odložila je štake uz ogradu verande i naterala sebe da se i pored jakog bola u kolenu popne uz stepenice. Šaputala je poluglasno da je konačno kod kuće, kada je njeno bolesno koleno otkazalo poslušnost. Saplela se… Dve nepoznate ruke prihvatile su je i sprečile siguran pad. Susrela se sa toplim plavim očima nepoznatog muškarca. Njegova riđa brada je dodirivala njen obraz. Osećala je topli dah na svojoj koži.
— Polako, dušo! Ne osvajaš zamak.
— Oh! Oprostite! — zbunjeno je prozborila Alison.
Bila je šokirana pojavom nepoznatog muškarca, koji je izgledao kao da je upravo sišao sa nekog vikingškog broda. Nalazila se u rukama stasitog, visokog, crvenokosog muškarca, odevenog u pohabani džins.
— Ne treba da se izvinjavaš, lepotice — progovorio je dubokim, senzualnim glasom.
— Nisam mislila to… mislim, nisam vas videla.
Suze nemoći i bola ispunile su njene baršunaste oči.
— Sve je u redu. Sa tom kišom suza u očima logično je očekivati da ne vidiš ništa.
— Ne plačem! — Protestovala je. — Samo sam iscrpljena.
— Ne brini, dušo — odgovorio je mekšim tonom. — Sada si na Džekovoj teritoriji i tu si bezbedna.
Dirnuta njegovim nežnim glasom, Alison je podigla glavu i susrela se sa najplavljim i najtoplijim očima koje je ikada videla. Sitne bore u uglovima njegovih očiju, samo su doprinosile dubini njegovog pogleda i savršeno pristajale tom muževnom preplanulom licu.
Nekoliko trenutaka su samo stajali i netremice gledali jedno u drugo. Znala je da mora da se izvuče iz njegovog naručja. Međutim, nije mogla da pomeri svoju ruku sa njegovih širokih ramena. Gledajući u njega, činilo joj se da sanja.
— Ti si Alison, zar ne? Tvoja baka mi je rekla da ćeš doći.
— Ko ste vi? — zbunjeno je upitala Alison.
— Ja sam Džek.
— Vi niste stvarni. Mora da sam toliko umorna, te mi se stvari priviđaju.
— O, da, stvaran sam. Očekivao sam te.
— Stvarno!? — začudila se Alison, ne verujući još uvek da joj se sve ovo dešava.
Pitala se, ko je ovaj neznanac i šta radi na imanju njene bake. Njegove ruke su bile tople i sigurne. Instinktivno je osećala da je to čovek na koga se žena može osloniti. Prvi put posle dužeg vremena osetila se sigurnom, ali nije znala zašto. Navirala su sećanja iz detinjstva, razgovori sa bakom, bezbrižna đečja pitanja i bakini odgovori. Već odavno nije postavljala pitanja. Vrhunski sportisti, kao što je bila Alison, ne postavljaju pitanja. Oni samo slede instrukcije, instrukcije trenera, masera i lekara. Nije više mogla da podnese takav tretman i pobegla je iz bolnice sa nezalečenim kolenom.
Čarobni vrt ljubavi
