Oči joj se napuniše suzama kada se setila očevog pogreba. Prošlo je od tada tek dve nedelje i još nije bila dovoljno očvrsla da bi podnela taj bol stoički. Osećala je snažnu želju da sedne pored brata i isplače se. Ali morala je ostati pribrana i jaka, a časovnikju je podsećao kako za dvadeset minuta mora biti kod Angele.
– Jeste, živ sam – odgovori joj brat s gorčinom – ali bolje da nisam. –
Na licu mu se čitala duboka tuga, a ramena su mu se tresla od potisnutog plača. Nakon očeve smrti kretao se kao mesečar, ne opažajući ništa oko sebe.
Njihov otac izgubio je život u oluji koja je uništila njihov veliki ribarski brod, pri čemu je Endiju pravim čudom ostao živ.
– Ne govori tako! – prekorela ga je sestra. – Nikad više da mi to nisi rekao!
Endrju obrisa suze.
– Šta ćemo sada? – pitao je više sebe nego nju. – Ti znaš da osiguranje koje će nam isplatiti neće biti dovoljno za kupovinu novog broda. A koja će banka dati zajam jednom dvadesetogodišnjaku? – Očajnički je zavrteo glavom. – Moraću da radim bar sedam godina na tuđem ribarskom brodu dok ne zaradim dovoljno da kupim sopstveni.
Nikol se osećala bespomoćnom. Znala je da ne može rešiti taj Endrjuov problem. Oh, kada bi postojalo bar nešto što bi ona mogla učiniti! Bar nešto!
Ponovo je pogledala na časovnik. Ostalo joj je još petnaest minuta. Endiju primeti njen nervozni pogled, pa ironično dobaci:
– Nemoj da te tvoja bogata prijateljica čeka! Kamo sreće da se ti udaš za tog Luja Diboa! To bi rešilo sve naše probleme!
– Ne govori gluposti! – brecnu se Nikol. – Ja se nikada ne bih mogla uklopiti u takav način života. Uostalom, Angela i Luj su stvoreni jedno za drugo.
– Može biti. Mada ona meni nimalo ne liči na devojku koja se pri udaji drži onog gesla ,,dok nas smrt ne rastavi”. Stalno se nalazi s onim lordom, kome sam, evo, zaboravio ime.
