Postelja od ruža

Oči joj se napuniše suzama kada se setila očevog pogreba. Prošlo je od tada tek dve nedelje i još nije bila dovoljno očvrsla da bi podnela taj bol stoički. Osećala je snažnu želju da sedne pored brata i isplače se. Ali morala je ostati pribrana i jaka, a časovnikju je podsećao kako za dvadeset minuta mora biti kod Angele.- Jeste, živ sam – odgovori joj brat s gorčinom – ali bolje da nisam. -Na licu mu se čitala duboka tuga, a ramena su mu se tresla od potisnutog plača. Nakon očeve smrti kretao se kao mesečar, ne opažajući ništa oko…