Čežnjivi uzdasi u noći

Čarls Langford skide naočare.Čarls Langford skide naočare.- Odlično!Videla mu je nevericu u očima dok ju je ispitivački posmatrao.

– Odlično! – ponovi on mašući ugovorom.

– To si, zaista dobro uradila! Da budem iskren – nisam očekivao ovakav uspeh… – nešto kao izvinjavajući osmeh prelete mu koščatim licem dok je sa očitim uživanjem prelazio pogledom preko gusto kucanih stranica.- Znači i Pariz je srećan… Vrlo sam zadovoljan…- Hvala, gospodine! – ljupko se nakloni Monika. – Samo, ne bi trebalo da se čudiš. Prosto je nemoguće ne ispeći zanat pored učitelja kakav si ti. Ti si najbolji, znaš i sam!- Hajde, hajde… razgovaraćemo kasnije – zbunjeno zagunđo stari kad ga njegova jedinica zvučno poljubi u obraz.- Pošalji mi Nikolsa iz projektantskog… Treba nešto da završimo…

– Dobro… Vidimo se kod kuće…Monika tiho zatvori masivna tapacirana vrata. Delovala je smireno, odmoreno, kao i uvek. U stvari, treperila je od radosti. Zadovoljstvo na očevom licu i onaj zadivljen pogled je sa sigurnošću očekivala još od jučerašnjeg sastanka sa predstavnikom pariške firme “Defin”, ali priznanje u njegovom glasu ju je ispunilo dubokim ponosom. Pa, niko više neće moći da tvrdi da je njen uspeh u “Langford bildu” suviše brz jer je kćer vlasnika.Čudno, nikome nije palo na pamet da joj je baš otac najveća briga. Uvek bi imao neku primedbu, uvek bi i u najbolje okončanom poslu našao neki propust. Baš zbog njega je bila primorana da postane vrhunski stručnjak. Ali, neka!Sada će morati to i sam da prizna. Monika uzdahnu duboko. To priznanje joj je preko potrebno.