Sve je, za Edrijena Evertona, nakon pet predugih godina moglo da dođe na svoje mesto, da nije postojala dilema od koje se preznojavao i dobijao napade panike. Tog jutra se probudio sa pomešanim osećanjima sreće i paklene zabrinutosti. U tom danu je mnogo mogao da dobije, ali je mnogo mogao i da izgubi.
Zbog toga se nervozno vrteo po stanu, zamerajući sebi što je porodičnu tajnu čuvao od Samer, devojke koju je zaprosio i koju je planirao da učini svojom suprugom. Propustio je bezbroj prilika da joj otkije ono što je tajio, plašeći se njene reakcije. Nije želeo da je izgubi jer ju je voleo, jer ga je činila srećnim. Računao je sa njenom mudrošću i razumevanjem, ipak, kada ju je pozvao da dođe, kako bi razgovarali, nije uspeo da sakrije zabrinutost u glasu.
Upravo zbog takvog Edrijenovog tona, Samer ga je, po ulasku u njegov stan, pogledala sa neprijatnim iščekivanjem u očima.
- Plašiš me, Edrijene… – priznala mu je, otkrivši izraz krivice, baš koliko i strepnje, na njegovom licu.
- Sigurno je u pitanju nešto ozbiljno, nešto što nisi mogao da mi poveriš preko telefona… Sve vreme se pitam da li sam u bilo čemu pogrešila…
- Ti?! Ah, ne, ne! – Edrijen je požurio da joj otera te misli, da je oslobodi straha.
Krenuo je da je zagrli, ali se uzdržao. Sumnjao je u svoje pravo da je grli i ljubi, obzirom na to da joj je uskratio pravo da zna za njegovu porodičnu situaciju.
To, što je Edrijen odustao od namere da joj priđe, dovelo je Samer do ivice suza. I dalje se pribojavala da je njen verenik planirao da joj saopšti nešto nimalo prijatno, vezano za njihov odnos, za status njihove veze.
