Njegove tople usne bile su meke i nežne, a u isto vreme požudne i duboke kao što je najdublje more.
U svojoj podsvesti Džo-Meri je znala da bi trebalo da ga odgurne, da se odmakne od njega, ali, u tom trenutku osećanja su nadvladala njen razum i zaneseno ponela je u svet mašte i snova.
Nije znala koliko je dugo bila u njegovom zagrljaju, koliko dugo je uživala u najlepšem poljupcu u svom životu, ali, u jednom trenutku veseli, karnevalski talas prošao je pored njih i poneo ih sa sobom.
Izvesno vreme oni su se držali za ruke, ali, kako je talas postajao sve veći i bučniji, oni su se razdvojili i izgubili se.
Džo-Meri je videla izvesno vreme svog princa iz bajke kako pokušava da dođe do nje, kako pruža ruke prema njoj. Ali, uskoro je nestalo njegovo lice i svi njeni pokušaji da ga pronađe ponovo su bili uzaludni.
