Dezmond se vratio sa isporuke povrća iz otkupne stanice i zadovoljno protrljao dlanove. Sve je ove godine bilo iznad očekivanja, i rod i otkupna cena, pa je bilo dovoljno novca da se pokriju svi troškovi, da se lepo živi, pa čak i da se nešto ostavi sa strane.
To ga je podsetilo na reči njegovog oca koji je uvek govorio daje osnov svakog uspeha mnogo planiranja i mnogo rada.
Sada je mogao i dugoročnije da planira. Ali, bilo mu je žao što njegovi planovi neće obradovati njegovu maćehu Viktoriju i njenog sina, Dezmondovog polubrata, koji to zapravo nije ni bio, Nikolasa. On ih je doživljavao kao svoju pravu porodicu, ne mareći za činjenicu da zapravo nisi bih ni u kakvom krvnom srodstvu. Oni su se prema njemu ponašah kao prava porodica, pa ih je tako i tretirao.
Uostalom, ko bi postupio kao njih dvoje, posle smrti njegovog oca? Viktorija je u miraz donela poveli-
ko imanje, na kojem su svi zajedno radili. On i otac nisi imah gotovo ništa, osim nešto novca koji su uložili da pokrenu proizvodnju na imanju.
Kada se otac iznenada razboleo i preminuo, Dezmond je razmišljao da ode sa imanja, jer skoro ništa i nije bilo njegovo. No, Viktorija i Ni-kolas su mu ponudili polovinu imanja, na njegovo ogromno čuđenje.
-Znate i sami da to ne mogu da prihvatim. Vi ste pravi vlasnici imanja, ja sam tu došao sa ocem i radio koliko sam mogao. Žao mi je što otac meni nije mogao da ostavi komad zemlje, ah, šta da se radi… Mamino lečenje i operacija mnogo su koštah i zato smo morah sve da prodamo…
-Znam, dušo… – Viktorija ga je saosećajno pomilovala po obrazu. -Ti se za nas porodica i uvek ćeš to biti. Želim da znaš da je ovde tvoj dom, zauvek. Ako nekada odeš, znaj da uvek imaš gde da se vratiš.
Hvala ti, Viktorija – nežno je zagrlio Dezmond. – Ti si sušta suprotnost onom mišljenju koje vlada o maćehama. Ti si mi kao majka! Neki put mi se čak činilo da si zbog mene bila stroža prema Nikolasu, možda čak i nepravedna. Uvek si meni davala bolje i više nego njemu, nikada mi nisi uputila ružnu reč ili pogled i što je najvažnije, nisi to radila iz dužnosti prema mom pokojnom ocu, već iskreno, is srca. Tebe
– I Nikolasa volim najviše na svetu. Zato sam ono i rekao.
Viktorija se izvukla iz njegovog zagrljaja i obrisala suze koje su joj ispunile oči zbog onoga što je rekao. Dezmond je bio toliko dobar prema njoj i njenom sinu, da ga je iz dubine svog srca volela i poštovala.
-Slušaj, Dezmonde – rekla je ozbiljno. – To mi ne možeš odbiti. To je želeo i tvoj otac, a želimo i nas dvoje. Osim toga, da nije bilo tebe, imanje bi davno bilo pod hipotekom ili izgubljeno. Toliko si sebe uložio ovde, da si imanje pretvorio u me-sto prosperiteta i uspeha.
-Mama… – prekinuo je Nikolas. – Možda je u pitanju neka devojka. Možda zato ne želi da prihvati. Ako je devojka iz velikog grada i ne voli život na imanju…
-Reci nam, Dezmonde, ako je tako – pogledala gaje Viktorija.
-Nije, naravno – nasmejao se. -Nema te devojke zbog koje bih vas ostavio i zaboravio.
