Posle tri godine napornog rada za kompaniju „Fenton” ona tu više nije bila potrebna. I sve to zbog Džona Mekintajera, kojeg je kompanija uzela za savetnika. Po njegovom proračunu, sedamdeset pet posto programera bilo ie višak i oni su bez dvoumljenja otpušteni.
Osečala je njegov pogled, ali ie nastojala da nastavi sa radom. Očigledno je uživao, znajuči da uspeva da je učini svesnom svoga prisustva. Po načinu na koji ie ustao, Emili je zaključila da postaje nestrpljiv.
—-Znate, Emili, ja vas ne razumem. Svi ste otpušteni posle tri
godinerada. Pa ipak, vi ste tu i radite savesno do kraja.
Zar vam to ne smeta? Zar niste poželeli da jednostavno uzmete svoje stvari i odete?
Nije odgovorila. Gledala je u poslednje nizove brojki koji su sveilucali zelenkastom svetlošču sa ekrana velikog kompjutera.
—-Vi kao da niste zemaljsko biče. Plava kosa, bledo lice, zelene oči…
Samo, šteta je takvu kosu saviti u punđu. Trebalo bi da je pustite da vam slobodno pada niz ramena — nastavio je, još više doprinoseči njenom neraspoloženju. — Ali, vi ste takvi. Suviše revnosni i odmereni.
Očito je želeo da je izazove, ali ie Emili odlučila da ne reaguje onako kako je očekivao. Još uvek ie pratila broike na ekranu. Njen poslednji program pratile su sve Fen tonove kompanije širom sveta. Negde u Japanu, neko ie sedeo pred sličnim ekranom i pratio ono Sto ie ona radila. Odjednom, poželela je da se javi svim programerima.
„Do viđenja, vi koji ste imali sreču da ostanete. S ljubavlju. Emili Momu.”
Emili je otkucala poruku, misleči da je time završila svoj posao.
Međutim, kompjuter je odbio da je posluša.
Already a member? Log in here
