U prvi mah Mendi je pomislila da joj to bubnja u glavi. Legla je s nesnosnom glavoboljom koja ju je, izgleda, sad probudila iz sna. Ali, bubnjanje je postajalo sve glasnije i devojka je shvatila da je neko pred ulaznim vratima.
Ustala je i pogledala na sat jedan posle ponoći. Zabrinula se pitajući se šta nije u redu jer su je rančeri budili u ovo doba samo ako postoji neki jak razlog za to.
Mendi je nagrnula kućnu haljinu i uputila se da vidi ko je traži. Put do vrata je bio dug, jer je trebalo da prođe kroz celu kuću, uzanu, dugačku građevinu nalik na ostale u jugoistočnoj Arizoni.
Ko je? — upitala je svojim melodičnim glasom koji je odavao obrazovanu devojku.
– Džek Vels, gospođice.
Mladić je bio nadzornik na ranču Karsona Vejna i Mendi nije bilo potrebno više nikakvo objašnjenje. Znala je šta se dogodilo i zašto su je probudili.
Otvorila je vrata i pogledala mladića osmehujući se tužno.
– Gde je on?
– U gradu. U baru ..Rodeo”.
– Je li pijan? – upita ona oprezno.
Nadzornik se dvoumio nekoliko trenutaka a onda je klimnuo glavom.
– Jeste, gospođice. – Usta su mu se razvukla u osmeh.
– To je već drugi put u poslednja dva meseca. – Mendine sive oči zasvetlele su ljutito.
– Možda ima problema s novcem.
– Imao ih je i ranije. A ne bi trebalo da ih ima uopšte. Našla sam mu kupca za četrdeset hektara, a on uopšte neće da razgovara s čovekom.
– Gospođice Buš, znate da se Karsonu ne dopada ideja da se na njegovom zemljištu grade višespratnice. Ta zemlja je u lukama njegove porodice još od građanskog rata.
– Ali, Karson ima na hiljade hektara! Neće mu nedostajati baš tih četrdeset.
