Sedela je tako zadubljena u svoje misli sve dok kondukter nije došao da joj javi da ulaze u Mervil. Bezvoljno, izašla je iz voza i stala na peron, zureći u obrise malog grada koji se pružao pred njom. Zatim je popravila svoju izgužvanu plavu haljinu i ude u stanicu. Eliš Vajli, stari, izborani upravnik stanice, izjuri iz kancelarije i potrča joj u susret. Oči su mu se sijale od zadovoljstva, a na usnama mu je bio široki osmeh.
Gospođice Hejnz! Prošlo je šest meseci otkako sam vas video zadnji put! – rekao je, stiskajući oduševljeno njenu malu ruku.
Lepo je biti kod kuće. Elise. Gde je Rodžer? Očekivala sam da ču ga zateći kako sedi na peronu i gleda u svoj sat. Da li je primio moj telegram? -upitala je zabrinuto.
Naravno da jeste, gospođice. Bio je ovde pre desetak minuta i kipteo je od srdžbe. Poslednji put kada sam ga video u takvom stanju, Bred Čejni je otišao kući s modricom na oku i s nekoliko polomljenih rebara – nasmejao se šef stanice.
Toga sam se upravo i bojala. Da li je jako ljut?
To vam ne bih mogao reći. Pitao me je samo kada će stići taj „prokleti“ voz. Zabavlja me njegov čudan akcenat.
Nasmejala se slatko uprkos tome što je bila zabrinuta.
Pa, on je rođen u Francuskoj i imao je već sedamnaest godina kada je došao ovamo sa svojim roditeljima.
Already a member? Log in here
