Aleksandra spusti glavu na naslon fotelje i poče posmatrati svog oca koji je
nervozno šetao tamo-amo po garderobi. Uvek se on ponašao tako pred nastup.
Koliko mu je samo puta Aleksandra pozavidela na toj neiscrpnoj energiji.
Putovali su celu noć i tek pred zoru stigli u Boston, ali na njegovom licu nije bilo
ni traga umora.
Devojka po navici povuče suknju preko kolena. Najviše od svega mrzela je te
poslednje trenutke čekanja. Uvek bi je tada obuzimala napetost, koja bi popustila
tek u trenutku kada bi izišla na pozornicu i sela za klavir.
Rasejano je preletela pogledom po bezličnoj garderobi. Sve te suterenske
prostorije bez prozora bile su iste. Bilo je časaka kada je osećala da je polovinu
svog života provela ovako: sedeći i posmatrajući svog oca, očekujući nestrpljivo
poziv menadžera.
Uzdahnuvši, uzela je novine što su ležale na stolu pokraj nje i okrenula
stranicu sa vestima iz umetničkog života. Kako je i očekivala, na toj stranici bile
su objavljene fotografije njenog oca i nje. Ispod fotografija bio je tekst naslovljen
sa „Koncert Aleksandre i Nikolasa Stefanosa u Simfonijskoj dvorani“.
Aleksandra se namršti na te nestvarne fotografije. Na retuširanim slikama
njen otac je izgledao deset godina mlađi, a ona deset godina starija. Ličili su više
na muža i ženu, ili brata i sestru, nego na oca i kćer.
Baš kad je htela vratiti novine na sto, njenu pažnju privuče jedno poznato
ime: Markos Rivera. Članak je bio kratak. Pisalo je samo da je poznati pianista
otpušten iz bolnice u Meksiko Sitiju i da su lekari odbili da izjave bilo šta o
uspehu operacije.
Aleksandra se namršti i pročita ponovo celi članak. O kakvoj se operaciji
radi? Bila je dugo vremena van zemlje i nije znala za ono što se u međuvremenu
dogodilo. Nije čak znala ni to da je on bio bolestan. Pred očima joj iskrsnu jasna
slika Markosa Rivere. Prosto nije mogla da zamisli tog snažnog, dinamičnog
čoveka bolesnog.
Samo jedanput, kada je imala samo šesnaest godina, videla ga je kako svira.
Studirala je tada na konzervatorijumu u Londonu i Petar van Lus, očev prijatelj i
impresario, odveo ju je na taj koncert, koji se održavao u Albert holu. Rivera je
svirao Betovena i ona je izišla iz koncertne dvorane ushićena i deprimirana
istovremeno. On je bio pravi genije, a njegovo muziciranje virtuozno, pa nije mogla a da se ne zapita da li će ona ikada moći da svira sa takvom sintezom savršene tehnike i strasti.
Already a member? Log in here
