Visoka 174 cm vitkih, dugih nogu i taman toliko oblih bokova da bi delovali lepo i poželjno. Lica idealno ovalnog, baršunaste kože, ružičastih obraza i malog, pravog nosa iznad punačkih, crvenih usana koje su
prekrivale nisku blistavih, belih zuba. Blago i graciozno povijene braon obrve, duboke zelene oči preko kojih su se spuštale duge, tamne trepavice. Ali ono što je bilo najlepše na toj ženi bila je njena kosa. Duga, bujna i ne sasvim crvena. Bila je to boja skupocenog mahagonija koja je činila neverovatan sklad sa zelenim kostimom
koji je Sem tog dana obukla. Nonšalantno obešena torbica preko ramena, kožne rukavice, čizmice visokih potpetica, za koje se na prvi pogled moglo reći da staju čitavo malo bogatstvo.
Samanta je još nestrpljivije lupkala nogom po pločniku, već pomalo iznervirana zbog pogleda koji su sve više bili uprti u nju. Do đavola, gde je taj čovek? Digavši pogled ugledala je dugačak, tamnoplavi „kadilak” koji se polako približavao tražeći pogodno mesto za parkiranje. I pre nego što je napravila tih par koraka da bi se približila kolima, šofer je već otvarao vrata na zadnjem delu kola, propuštajući je uz blag naklon. Dok je ulazila u kola nervozno je primetila.
— Gde si do sada?
— Izvinite, gospođice Sem, ali saobraćaj je zaista vrlo gust. Pogledala je kroz prozor kola kao da je htela da se uveri u istinitost njegovih reci i tek tad shvatila koliko je bila zamišljena da zapravo nije ni primetila kakav je haos na ulicama.
— Da, zaista, žao mi je Dejv. Idemo kući.
Dejv se u sebi smeškao dok je polako ulazio u reku automobila. Bilo Je to tipično za nju: obavezno izvinjenje kad god bi mu stavila neku primedbu. Bila je samovoljna, arogantna i autoritativna u većini slučajeva kad su u pitanju bili članovi porodice ili prijatelji ali zaista retko takva prema posluzi. Dejv je radio za Deningove skoro petnaest godina. On — kao šofer a njegova žena Bet kao kuvarica. Poštovali su gospodina Deninga, simpatisali njegovu malu i vrlo dragu ženu i bili nežni prema Samantinoj polusestri Debori. Ali oboje su obožavali Sem, tu crvenokosu buntovnicu koja ih je osvojila već prvog dana kad je došla u veliku kuću na Long Ajlendu. Dejv se još uvek smešio, vozeći kroz Menhetn, sećajući se tog dana pre sedam godina. Kakvo je samo uzbuđenje vladalo u kući, kakve su to pripreme bile za prvi susret sa kćerkom gospodina Deninga. Čak je i on, poslovično smiren, delovao uznemireno dok su je čekali na aerodromu. Očekivali su da će videti stidljivu seđamnaestogođišnjakinju, međutim, u susret im je dolazila kraljica.
