Poznavao je samo tri nedelje kad joj je predložio da živi s njim.
-Ne bi ti bilo loše – rekao je samouvereno. – Imala bi vilu u prirodi, automobil i račun u banci koji se nikada ne bi smanjivao.
Ona gaje samo gledala. Bio je to visok, obrazovan Grk, strogih crta lica, sa stranim akcentom u govoru. Privukao ju je istog onog trenutka kad su ih upoznali najednom prijemu ambasade u Atini. Ona je bila u gostima kod ujaka i ujne, koji su imali hotel u Atini.
-Ćutiš, Tina? – glas Pola Kristosa podsetio je Tinu na njihov prvi susret, kada joj je pri dodiru ruku i pogledu na njegovo tamno lice srce ludo zaigralo, a krv se uskomešala u venama. – Zar moraš tako mnogo da razmišljaš o mom predlogu?
Osmehnula se jedva primetno i odmahnula glavom.
-Ne moram uopšte da razmišljam – rekla je mirno. – Bilo bi to gubljenje vremena.
Pola je to zabavljalo, ali ga nije zbunjivalo. Tina je znala da bi bilo nemoguće zbuniti tako samouverenog čoveka kakav je bio Pol Kristos, brodovlasnik i proizvođač najboljih maslina u Grčkoj. Bio je neprocenjivo bogat, rekao joj je ujak. Imao je luksuzan stan u Atini i divnu vilu na Krilu.
Crte njegovog lica bile su kao isklesane na strogom, tamnom licu, usta gruba, mada senzualna, brada jako istaknuta, oči čeličnog sjaja, kao ugalj crna kosa i veoma visoko čelo. No sve je to činilo skladnu celinu. Bila je svesna toga da ju je taj čovek privlačio više nego iko drugi do tada. Nije umela sebi da objasni svoje osećanje. Možda je to bilo zbog toga što je on bio toliko drugačiji od svih ostalih ljudi koje je poznavala. Bilo je u njemu nečeg čudesno privlačnog, nečeg stoje dražilo i zaokupljalo njene misli. Čak je i njegovo bogatstvo bilo potpuno nestvarno za nju. Ona je uvek morala da radi. Rano je izgubila roditelje i odrasla je kod ujaka i ujne koji su sada bili u Atini.
Oni su napustili Englesku pre tri godine. Tina je tada imala dvadeset godina i, pošto je imala odličan posao, odlučila je da ostane. Međutim, kasnije je izgubila taj posao jer je preduzeće propalo. Otada je jedva sastavljala kraj s krajem. Dugo je morala da štedi da bi mogla da plati put do Atine. Svi poslovi koje je uspevala da dobije bili su samo privremeni ili sa nepunim radnim vremenom. Sada je bila bez posla, ali se nadala da će ga naći kad se bude vratila u Englesku krajem meseca.
Svojim čudnim, učtivim glasom, ne bez primese ironije, Pol je pitao da li možda pokušava da ga ubedi u to da je ona staromodna devojka. Njene divne ljubičaste oči susrele su se s njegovim.
