Mihali Petrakis je zacrtao sebi jedan cilj u životu: otkad je saznao da ima malog sina, želi ga za sebe. Uspeva mu da nagovori Šonju, sa kojom je pre pet godina proveo noć, da sa njihovim sinom Nikijem dođe na njegovo ostrvo. Mihali joj nudi da se, u zamenu za ogromnu svotu novca, odrekne starateljstva, što ona odbija. Da li se možda prevario? Možda ona ni tada nije htela njegov novac. Odjednom se Mihali uplašio da je prokockao svoju sreću zauvek…
***
Nebo se otvorilo.
Sonja je pogledala levo pa desno pre nego što je premorenog Nikija povukla da pređu preko pešačkog prelaza. Umorno je hodala, nogu pred nogu, dok joj se kiša slivala niz lice.
Odjednom je čula motor automobila i škripu guma, potom je osetila snažan udarac, izgubila je tlo pod nogama i udarila o asfalt.
Po ko zna koji put Šonja je ponovo preživljavala taj strašni trenutakkada ju je automobil udario na pešačkom prelazu. Nemirno se okretala po krevetu.
-Niki, Niki!
Neko joj je stavio ruku na rame i ona je otvorila oci. Bila je to
medicinska sestra koja se nagnula nad njom.
– Vaš sinčić je na sigurnom, to sam vam već rekla. Ništa mu se nije dogodilo. Opustite se i pokušajte malo da odspavate. Da li želite neko sredstvo za spavanje?
Šonja je pokušala da odmahne glavom. Bolelo ju je pri svakom pokretu, čak je i disanje izazivalo bol.
– Ne smem da spavam, moram da nađem Nikija… Neće mi ga vratiti. Ja to znam… znam – rekla je panično.
– Naravno da će vam ga vratiti. Trenutno ga neguju. Čim vas
otpuste iz bolnice, daće vam dečaka i…
– Ne… Uzela gaje ona socijalna radnica. Rekla je da ja ne mogu da se brinem o njemu i da bi mu bilo bolje u dečijem domu. Ali, on je moj sin!
