Novi život

Sunce je već bilo visoko kada se probudila. Slana voda pekla joj je oči. Bila je žedna. Kakva ironija. Umreti od žeđi u sred okeana.
– Niko nije naišao? – upita ona, trudeći se da ne ispadne u vodu.
Sada je videla da su to zaista vrata kabine, i to mnogo manja nego što su joj se sinoć učinila. On odmahnu glavom. Jednu ruku zaštitnički je prebacio preko nje, da u snu ne padne u more.
– Čuvajte snagu, trebaće vam – reče on napregnuto gledajući na jednu stranu, a ona se osvrnu.
– Markuse! To je kopno!
– Video sam ga odavno. Problem je u tome što nas struja nosi dalje. A ja nemam čime da odveslam do tamo. Čak i kad bih skočio u vodu i pogurao vas, ne bih uspeo. Ovde su struje veoma jake.
– Ne mogu da verujem! Tako smo blizu obale. Zar niko neće naići da nas spase?
– Možemo samo da se nadamo da nas već traže. Do sada su verovatno već našli ostatke broda i ostale preživele, ako ih ima. Sreća je što se sve desilo tako blizu obale.
Posle nekoliko sati malaksalo je ležala na tvrdoj podlozi, dok joj je sunce peklo lice, a talasi nabacivali vodu, pa je sve vreme bila mokra. Prestala je da se nada i uzbuđuje što plutaju tako blizu obale, kad niko ne može da ih nađe.
– Hej! – začu se odnekud.

Ona pridiže glavu. Već je bila toliko umorna da nije imala snage da se okrene.
– Hej! Ovamo! – viknu Markus, a njihovo bedno plovilo opasno se nagnu na njegovu stranu.
– Markuse! Pašćeš u vodu! – uplaši se ona.
– Nema veze. Našli su nas!!! – bljesnuše mu beli zubi i on radosno pljesnu rukom po vodi.
Bezvoljno je ležala dok su čekali da ih pokupi ribarski čamac koji ih je uočio. A to kao daje trajalo čitavu večnost. Čak i kada su došli do njih, i Markus pomogao da je prebace u čamac, kao da nije bila svesna šta se dešava. Imala je utiša kao da kroz maglu posmatra neku predstavu iz gledališta. I glasove je čula kao iz daljine. Do nje su dopiraii samo delovi rečenica.
– … samo dva mornara su nastradala … sve smo pokupili čamcima … samo smo još vas tražili … brod je potonuo … Ona zatvori oči. Više ništa nije čula.
Probudila se. Prvo što je primetila bilo je da je sada na čvrstom tlu, da se ništa ne ljulja. Osim u njenoj glavi.
– Evo, probudila se – začu ona Markusov glas.
Kejt se malaksalo osmehnu kada vide njegovo nasmejano lice iznad sebe. Ležala je u nekoj sobi, što je ujedno bila jedina prostorija u kolibi. Skinuli su mokru haljinu sa nje i uvili je u grubo ćebe. Ali nije se bunila. Konačno suva.