Draga uspomena

Doktor Džerald Kameron je bio omiljen u selu. Svojim pacijentima često nije
naplaćivao usluge. Znao je da nemaju novca i bilo mu je žao da im traži. Bio je lekar u pravom smislu te reči. Požrtvovan i odan svakom pacijentu, bez obzira na društveni sloj kome pripada. Heti je zbog toga bila ponosna na njega. Vaspitao je kako treba da voli ljude i veruje u njih. Ali sad, kada je ostala sama na ovom svetu, osećala je pomalo strah od budućnosti.
Tada je stiglo pismo od njene tetke iz Londona, veoma ugledne i bogate osobe.
Tetka Alberta ju je pozivala da živi sa njima u njihovoj prelepoj kući, sa njene tri kćeri i sinom svoga muža iz prvog braka.
Njena pokojna majka imala je tri sestre: Albertu, Petjulu i Herijetu. Ali Heti je samo jednom upoznala tetka Albertu i to kad je ova jednog popodneva navratila kod njih. Bila je elegantno obučena, doterana i namirisana najskupljim parfemom. Heti je tada imala samo sedam, osam godina i bila je impresionirana tom damom. Svoju majku nije zapamtila. Umrla je od posledica teške upale pluća, jer je bila previše osetljiva. Čuvala je njenu sliku kao relikviju u svojoj tašni, uramljenu u zlatni ram.
Svoje tri tetke je doživljavala kao potpune strance, a sad je trebalo da stanuje kod jedne od njih.
Stari doktor ih je često u šali opisivao kao tri opasna zmaja i ponekad bi napravio šale na njihov račun. O tetka Herijeti, po kojoj je ona i dobila ime, nikad ni reč nije rekao. Znala je samo, da je bila veoma bogata…
Udarac čekića ponovo je prekinuo njene misli. Otrčala je u očevu sobu i
zatvorila vrata za sobom. Stvari iz kabineta još nisu došle na red. Tužno je sela na očev kožni naslonjač i zaplakala. U rukama je držala divnu kutiju za uspomene, od retkog drveta sa zlatnom rezbarijom. Od svih predmeta, najviše ju je volela. Otac joj je povremeno davao da je uzme i otvori, jer unutra su bile male slike sa venčanja, njen otac i majka kako je drže u naručju, mali prsten, naušnice i mnoge druge sitnice. Poželela je da je zadrži, ali agent prodaje joj je rekao da može dobiti puno novca za nju. Rešila je da popusti, ali teškom mukom. Kada je videla kako kuća polako
postaje prazna, srce joj se steglo i potražila je utočište ovde.
Domaćica kuće, gospođa Sali, pronašla je Heti u sobi kako plače i brzo joj
predložila da ode kod njih dok sve bude gotovo.

Ne mogu, Sali, ne mogu nigde da odem!
Rekavši to, otrčala je u vrt i sakrila se iza velikog žbuna borovnice. Legla je na zemlju i gorko zaplakala. Nije više ništa čula, a suze su stizale jedna drugu. Tako umorna i tužna, zaspala je na prolećnom suncu.