Danijel Barkin je tiho zatvorio vrata bolničke sobe 73 i stupio u hodnik. Tiho zatvaranje vrata je bila profesionalna navika stečena dugogodišnjim iskustvom.
Dve pacijentkinje koje su ležale u sobi ne bi se protivile ni da je tako snažno zatvorio vrata i da se to čulo u sobi za hitne slučajeve, koja se nalazila u prizemlju. Njih dve su bile izvan svega što se oko njih događalo.
Stara gospođa Rejnolds nije prestajala da se ljulja, a drugi pacijent, Aman, bila je van svesti. Ona je mirno ležala u krevetu i samo bi ponekad otvorila svoje krupne oči i gledala bi ispred sebe, a zatim bi opet nastupio period kada bi bila bez svesti.
Aman je imala neobičan uticaj na Danijela. Kroz dugogodišnji rad sa pacijentima nikada nijedan pacijent nije imao takav uticaj na njega kao mlada i skladno građena Indijka iz sobe 73.
Danijel nije bio dirnut njenim izgledom, već misterijom koja je okruživala, tajnom koja se možda nikada neće saznati. Ako je ona zaista ono što je policija rekla da jeste, onda joj ne pristaju aristokratske crte lica. Ako je ona zaista ono što se priča o njoj, onda je ona žena koja se predala mnogo pre nego što je pronađena napuštena u lokvi krvi na parkingu.
