Kancelarije advokatske firme „Premindžer, Miler i Konoli” su bile neuobičajeno prazne kada se Dina Stera vratila sa napornog sudjenja. Umorna od višečasovnog boravka u sudnici, malaksalo se sručila u fotelju u svojoj kancelariji. Raskopčala je sako, izula cipele i promasirala slepoočnice. Taj dan je, što se nje ticalo, trajao već predugo. Bolela ju je glava, noge su joj oticale zbog neudobnih cipela, odeća ju je stezala, bila je gladna. Iznad svega, pila joj se kafa.
Zato je radosno poskočila kada je na vratima svoje kancelarije ugledala Temi Grejem, devojku koja je u firmi bila zadužena za kuvanje kafe i služenje stranaka.
– Čitaš mi misli, draga moja! – Dina je napravila molećiv izraz lica.
– Da li bi htela da mi doneseš jednu finu, slatku kaficu? Molim te.
– Ne smem da te odbijem – Temi je zabrinuto posmatrala umorno lice svoje koleginice, ali i bliske prijateljice.
– Izgledaš kao da bi umrla bez očekivane doze kofeina.
– Ali i bez doze proteina! Da li u frižideru imaš neki sendvič za mene?
– Sa puterom i šunkom?
– Ti si moj spasilac! – Dina ju je zahvalno pogledala.
– Šta bih ja radila bez tebe?
– Pa, ono što ja znam je da bi te svi ostali, sem mene, pustili da umreš od gladi, žeđi, ili umora, svejedno! – poručila joj je Temi, povlačeći se sa vrata.
Dina je tiho uzdahnula. I ona sama je bila svesna toga da je malo ko u firmi brinuo o njoj i njenim potrebama, ali nije gubila nadu da bi nešto moglo da se promeni. Kao pravnik, verovala je u pravdu, u njenu moć, njene puteve. U to da, pre ili kasnije, pokaže svoje lice, ono, pred kojim svi obaraju oči. Pred kojim se ispravljaju laži i pred kojim stvari dolaze na svoje mesto. Odmotala je celofan sa sendviča kojeg joj je Temi donela i gladno ga zagrizla. Zatvorila je oči, zabacila glavu i ispustila uzdah zadovoljstva.
