Čitajte ispod
Dugo je, po preseljenju u Lion, Amelija Mjuler tragala za kafićem, u kome bi mogla da u miru ispija svoju prvu jutarnju kafu. Veoma je držala do toga da taj deo dana provede u tišini, u prijatnom ambijentu, uz šolju sveže skuvane kafe i topao kroasan. Volela je da posmatra ljude i da, istovremeno, pravi planove za predstojeći dan.Neveliki bistro, u uli̕i Fontejn, joj je nudio sve ono, za čime je tragala. Prodavali su kvalitetnu kafu i pecivo koje su sami pekli, osoblje je bilo ljubazno i nenametljivo, a stolovi dovoljno odmaknuti, jedan od drugog. Retko ko bi se odlučio da doručkuje ili pije kafu sedeći za stolom, obično su uzimali hranu i piće za poneti, u prolazu, na putu ka radnim mestima.Amelija je imala privilegiju da sama određuje kada će da počne da radi, pa je zato mogla da ispija kafu polako, bez žurbe, sedeći za stolom u samom uglu bistroa. Tu se osećala izolovano, i imala je odličan pogled na ulicu.Ponekad bi čitala novine, ponekad ispisivala nešto u rokovnik, ali je najčešće sedela, udubljena u sopstvene misli. Njenom temperamentu nije bilo svojstveno da bilo kojoj aktivnosti prilazi užurbano, ili da je obavlja rutinski.Zato joj je bilo važno da započne dan u laganom ritmu, nakon što studiozno isplanira kako će da ga provede…
