Igrarije

DIANA PALMER

Crnokosa devojka posmatrala je poznate pejzaže dok je voz brektao, penjući se uzbrdicom severoistočne Džordžije. Ali, misli te mlade devojke bile su negde daleko. U njenim safimoplavnim očima umesto sreće i zadovoljstva, koje su obično karakteristika svakog onog koji se vraća kući posle dužeg vremena, videla se zabrinutost.
-Ti si luda. Morina Rendolf – govorila je sebi već po deseti put. Na kraju krajeva, šta bi mogao da joj učini Aron? Sa svojih dvadeset godina, bila je odrasla da bi tukao. Ali mogao bi je poslati natrag na koledž. No, predomisliće se, verovatno, kada čuje zbog čega je izbačena sa fakulteta. Aron je bio gospodar „Morgan hola,, i njegova reč bila je zakon.
S neverovatnom jasnoćom setila se svog poslednjeg dolaska kući za vreme raspusta kada je Aron odvezao na stanicu u Čenočiti ozbiljan i neraspoložen posle njihove prepirke. I sada, mogla je da ga vidi kako stoji pored voza visok, ljut i očnu crnih kao ugalj.
Pripalila je cigaretu i povukla dim duboko. Kondukter je ušao u njen kupe i osmehnuo se ljubazno.
-Gospođice Rendolf pretpostavljam da će vas neko sačekati na stanici?
-Hoće, moj staratelj. Koliko je još daleko Čenočite?
-Oko deset minuta. Lepo što ste nam se vratili gospođice.
Povukla je još jedan dim i zavalila se u sedištu. Aron će je sačekati pa šta onda! On je činio to već dugih pet godina otkako su joj roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Sud je odredio Arona, najboljeg prijatelja njenog oca za njenog staratelja pošto ona nije imala nijednog živog rođaka. Nasmejala se setivši se kako ga je obožavala u početku. Smatrala je da je on jedan divan i plemenit čovek. A, on je to i bio..sve do pre dve godine. Svoju preku i žustru prirodu iskaljivao je često na njoj i na sluzi Džobiju. Mada su ga ljudi smatrali džentlmenom, u trenucima srdžbe on bio brutalan, a to nije bilo retko. Sedela je tako zadubljena u svoje misli sve dok kondukter nije došao da joj javi da ulaze u Čenočitu. Bezvoljno, izašla je iz voza i stala na peron, zureći u obrise malog grada koji se pružao pred njom.
Čenočita je stajala ponosno usred visokih, Plavih planina seveme Džordžije. Bila je to mala oaza civilizacije okružena visokim vrhovima i plodnim dolinama, poznata pod imenom zemlja Johana, nekadašnja pristojbina hrabrih Indijanaca iz plemena Čeroki.
Morin popravi svoju izgužvanu plavu haljinu i uđe u stanicu. Džim Ajvi stari, izborani upravnik stanice, izjuri iz kancelarije i potrča joj u susret. Oči su mu se sijale od zadovoljstva, a na usnama mu bio široki osmeh.
-Gospođice Morin! Prošlo je šest meseci otkako sam vas video zadnji put! – rekao je stiskajući oduševljeno njenu malu ruku.
-Lepo je biti kod kuće, gospodine Džime. Gde je Aron? Očekivala sam da ću ga zateći kako sedi na peronu i gleda u svoj sat. Da lije primio moj telegram? – upitala je zabrinulo.
-Naravno da jeste gospođice. Bio je ovde pre desetak minuta i kipeo je od srdžbe. Poslednji put kada sam ga video u takvom stanju, Čet Velner je otišao kući s modricom na oku i s nekoliko polomljenih rebara -nasmejao se šef stanice.
-Toga sam se upravo i bojala. Da li je jako ljut?
-To vam ne bih mogao reći. Pitao me je samo kada će stići taj „prokleti voz“. Zabavila me taj njegov čudni akcenat.
Nasmejala se slatko usprkos tome što je bila zabrinuta.
-Pa, on je rođen u Rusiji i imao je već sedam godina kada je došao ovamo sa svojim roditeljima.
-Ali njegova majka se rodila i odrasla je ovde. Osim toga, stari Rascl je govorio odlično engleski.
-Ne zasmejavajte me, gospodine Džime. Jedino Stoje Rasel imao američko bilo je prezime, a i to ne bi imao da ga majka nije nagovarala da promeni svoje rusko prezime. Gde je otišao Aron?
-Otišao je kod Sema Harvarda da uzme sedlo koje je poručio. Vratiće se brzo. Gospođice, da li ste stvarno izbačeni s fakulteta?

Pridruži se da bi vidio ostatak.
Uloguj se Pridruži se