Igre strasti

U toj oblasti sve je bilo divlje. Reka žestoka i burna, neukroćena; drveće veliko i zlokobno a ogromne planine pokrivene belim snežnim kapama nazirale su se u daljini. Vazduh je bio proziran, čist i oštar. Sve, baš sve, je odisalo divljinom.

I lica ljudi koji su tu prolazili asfaltiranim ulicama mesta, odraţavala su iskonsku krepkost duha i odavala da su kadri da stojički podnose udarce ali i da ih zadaju.

Sve je bilo divlje, osim samog gradića. Jer, bilo je nekakvog besmisla u tom mestu u surovom okolišu nastanjenom naprasitim ljudima silovitih strasti.
Mesto, sa savršeno asfaltiranim ulicama koje su se pruţale u ravnoj liniji; s vitkim, belim crkvenim tornjem, ljupkom zgradom opštine, servisnom stanicom i kafićima, kao da je neka natprirodna sila donela iz druge galaksije.

Iako je na prvi pogled ovo savremeno i civilizovano mesto izgledalo apsurdno usred goleme divlje zaravni, neko bi, moţda pomislio da i nije toliko besmisleno i daje prilično umesno to što se nalazi upravo na tom mestu, na oštrom tlu zemlje snažnih suprotnosti.

***
Koni je pozvonila i ustreptala. S mukom je savladala želju da skoči i pobegne pre nego što dođe mladić preko kojega je naumila da se sveti svim Morisonima, mladić čijeg se mekog pogleda grozila, muškarac koga je htela da osvoji, zaludi i zavede i podredi sebi, da bi utopila žeđ za osvetom kojoj nije mogla da se odupre, a gadila se pri pomisli na dodir njegovih oblih, belih mišica, rumenih i vlaţnih usana, tihog i ravnomernog govora bez naglaska.