Imati i zadržati

Završavajući kucanje pisma, Madlena se nasmejala, čuvši devojke kako se u susednoj sobi uz ţamor pripremaju da završe posao toga dana. Mnoge od njih bile su vrlo mlade i imale su mladiće. Petak je za njih značio provod i zabavu.
Ali za Madlenu Blejn, petak je značio biftek koji će pojesti sama u prostranom dvorištu svoje kuće u predgrađu. Sadvadeset i četiri godine, bila je u svakom pogledu ţena kojoj je karijera značila puno. Visoka, vitka, skromno obučena — prijatelji su joj zavideli ne samo na ljupkosti nego i na uravnoteženositi. Nikada je ništa nije izbacilo iz ravnoteţe. Ni nervozni poslovni partner iz Atlante koji je vodio posao u svojoj kući za njenog misterioznog i nikad prisutnog šefa. Ni zamoran posao, ni nervozni telefonski razgovori koji su uz to išli, čak ni neslaganje sa koleginicama iz kancelarije. Nikada je ništa nije uzdrmalo.
— Ideš li kući večeras? — zadirkivala je Brenda uz smešak, pošto se zaustavila na izlazu.
Madlena je slegla ramenima i blago se nasmešila, njene tamne oči ostale su mirne.
— Ostala su mi još dva pisma. Gospodin Ričards je rekao da ih još danas moramo poslati — naređenje gospodina Mekolma.
Pri tom je zabacila svoju riđu, sjajnu i kovrdţavu kosu koja joj je
nestašno pala na oči.