“Pipa, ne mogu da ti zabranim da se vidiš sa tim čovekom, ako je to ono što zaista želiš, ali priznajem da bih više voleo da ga ne primaš u posetu”.
Džejms Lang je bacio na svoj radni sto pismo i koverat sa pečatom i poštanskom markom iz inostranstva. Pipa je značajno pogledala oca svojim krupnim sivim očima, koje su umele da budu pronicljive, proučavajući njegovo zabrinuto lice.
Pošto je jako volela svog oca, pretpostavljala je da su njegove reči bile dovoljno obeshrabrujuće. Medjutim, ovaj čovek koji joj se suprotstavio nikad do sad nije pokušao da joj nametne svoju volju. Sa puno razumevanja joj je ukazivao na pravi put tokom burnih godina sazrevanja, ali nikad je nije primoravao na poslušnost. Osim toga, ako je Pipa imala i jedan smrtni greh, to je bila njena radoznalost: sada je umirala od znatiželje jer je oseala da odgovori na mnoga nerešena pitanja leže nadohvat njene ruke.
“On tvrdi da dolazi sa porukom od moje majke”. Pipa je podigla rukopis autora. Potpis je bio energičan, ispisan krupnim slovima.
****
Netipično za tamnoputog muškarca, imao je plave oči koje su je tog trenutka proučavale sa izrazom mučenja. Imala je utisak da su nozdrve njegovog inače savršenog nosa bile skupljene u znak neodobravanja, ali nije znala zbog čega. Uljudno se nasmešila – ipak je ovaj čovek bio njen daleki rodjak.
Izgledala je još lepše. Dok su pogledom proučavali jedno drugo, njen osmeh je nestao i povukla je ruku.
“Ti!”, uzviknula je. “O, ne! Nemoguće! Šta ti radiš ovde? To ne može biti istina ! Da li si ti..?”
Nije očekivala da će ikada više videti ovog čoveka. Tačnije, nadala se da ga nikad neće videti.
