-Karlo! – jedva izgovorenu reč od- neo je sa usana hladan vetar. Sintija Karsten je gledala u visoku, vitku figuru svog bivšeg muža dok se on peo na platformu bušilice za naftu, sa olakšanjem je shvatila da on ne može da je čuje od buke koju je pravila bušilica. Tog trenutka kada je ugledala Karla Danteza, čitava bujica emocija, za koju je mislila da je ostavila daleko iza nje, vratila ju je nazad u prošlost. Osetila je kako joj se mišići grče i kolena klecaju. Uhvatila se za ogradu kao neku vrstu potpore, jer joj se činilo da će njena novostečena samostalnost iznenada nestati.
Iako joj je srce besomučno kucalo, znala je daje Karlo nije prepoznao, da je samo letimično pogledao u njenom pravcu, dok je sa Polom Gon- kurom, šefom bušotine, koračao platformom. Njegova jakna bila je raskopčana, šešir nagnut na stra- nu, a tamna kosa prekrivala mu je čelo. Dok je razgovarao sa Gonku- rom prepoznala je onaj stari žar koji se pojavljivao na njegovom licu kad god bi se govorilo o njegovoj velikoj ljubavi, naftonosnim poljima. Osmeh je nestao. To nije bila njegova velika, već jedina ljubav. Ona sama za njega je bila samo jedna mala cmokosa, kojom je izvesno vremc bio oženjen.
Šta je uopšte radio ovde, na ledenim obroncima kanadske strane Stenovi- tih planina, na bušotini broj pet pre-duzeća „Gcsport”.
Prošlo je tri godine otkako se nisu videli. Mislila je da je među njima sve gotovo, a onda je u trenutku shvati- la da to nije tačno. Snaga i odlučnost njegovih tamnih očiju, ono što je u početku osvojilo, a kasnije i zaplašilo, i nakon tri godine razdvojenosti još uvek je u njoj izazivalo drhtavicu.
-Karstenova, da li ti je dobro?
Reči joj je uputio Rože, prilično grub momak, zadužen da joj pokaže bušotinu.
Premestivši notes u levu ruku pravila se kao da traži neke podatke, da bi uspela da se sabere.
-Dolazim.
Sustigla ga je i nastavila da ide za njim po platformi prekrivenoj snegom.
-Pomislio sam da si se izgubila -viknu mladić, nadglasavajući buku bušilice.
