Bilo je potpuno prirodno što je sada, nakon jedanaest novih poznanstava sa jedanaest mizernih muških „likova“, već bila rezignirana i umorna od svega. Ni od njene nade da će sledeći biti odgovarajući, ni od njene napetosti pred novi susret nije ostalo više ništa. Toliko je već bila izgubila volju da je malo nedostajalo da na sastanak sa dotičnim Danijelom dođe sa neopranom kosom i u izbledeloj, pamučnoj džak-haljini koju je volela da nosi u kući. Jedva je naterala sebe da se sredi, i sada je bila tu, sa sveže opranom, dugom crnom kosom koja joj je poput guste zavese padala sa obe strane lica, i pažljivo našminkana, do u detalje onako kako ju je pre mnogo godina naučila njena mlada sestra Roberta, jer ona, Valeri, smatrala je sebe užasno nespretnom u svim ženskim stvarima i za doterivanje naprosto nije imala dara.
-Pravi si majstor da se unakaziš umesto da se doteraš – govorila joj je često Roberta, još od njihovih tinejdžerskih godina. – I da prikriješ upravo ono što je na tebi najlepše, a da istakneš ono što je najmanje lepo…
-A to su moji ogromni i razmaknuti prednji zubi, užasan geometrijski nos, bubuljičavo čelo, guste crne obrve kojima bi se mogao podičiti svaki muškarac… Beznadežno ravna kosa koja pada okomito kao da ju je neko šišao uz pomoć lenjira i trougla… Pa, onda, nepostojeće grudi koje se eventualno mogu nazreti pod mikroskopom, i to samo ukoliko se istraživač dobro koncentriše… I, konačno, moji široki gležnjevi na nogama, i cipele broj četrdeset jedan, velike kao prekookeanski brodovi u kojima bi Liliputanci mogli da preplove Atlantik.
