– Hoće li i gospodja Hil biti na večeri kod Henlijevih? – upita ona majku koja udje u sobu.
– Verovatno. Budi pristojna prema njoj ovog puta.
– Pokušaću. Ali mama, ona toliko iritira svojim komentarima da ću joj jednom tako odbrusiti da neće više zabadati nos u stvari koje je se ne tiču – reče ona Ijutito.
Majka je pogleda.
– Dušo, uskoro ce proleće. Moći ćeš da šetaš, neceš se više dosadji- vati ovde u kuci. Eh, da imamo para, mogla si sa
Evansovima zimus u London, bar na mesec dana – rece gospodja Stajls cežnjivo.
– Kažu da su se divno proveli. Svako vece su izlazili…
– Mama, ja ne žalim za balskim sezonama u Londonu.
Samo mi je krivo zbog tebe, što si u tvojim godinama i posle oceve smrti dospela u situaciju da jedva preživljavamo.
Majka je oprezno pogleda.
– Mogla si da budeš gospodarica Goston Hila, najveceg imanja u kraju, da si samo htela…
– Dogovorile smo se da tu temu necemo ponovo nacinjati.
Štaje bilo, bilo je pre šest godina. I za sve to vreme nisam se ni jednom pokajala što nisam u tom braku. Dobro, možda je nacin na koji sam to prekinula bio malo ružan, ali uopšte ne žalim što se nisam udala za Vilijama Tiplinga – rece Peni malo oštrije.
– Ipak, neudata žena u današnje vreme osudjena je na siromaštvo i milostinju. Ne želim da tako živiš kad mene više ne bude.
– Ne brini se, mama. Verovatno cu otici kod onog mog škrtog rodjaka da mu vodim domacinstvo. Ili cu poceti da radim.
Pa, tolike sirote devojke rade kao družbenice ili guvernante…
