Grof Fransoa Fonblan sedeo je u velikoj sobi za prijeme u svom zamku i sa dosadom gledao kroz prozor. Njegovi ljudi stajali su okolo. Vrata se otvoriše.
– Šta je bilo Gankure, reci?
– Gospodine grofe, došao je neki seljak. Hoće da vas vidi.
– Oteraj ga. Nemam vremena – odgovori mladi grof sa dosadom, čisteći lenjo oružje prostrto po stolu.
Trebalo bi da više jaše. Već se previše ulenjio. Odela su mu otesnela. Previše jede i pije, a premalo se kreće na čistom vazduhu. Što je prava šteta, jer je to jedina zabava ovde na imanju u provinciji. Da li da pozove neku od svojih ljubavnica da ga poseti? Čini mu se da mu je i ta vrsta razonode dosadila. Prokleta dosada. Ne može nikako da je se reši.
– Već sam pokušao. Neće da ide.
– Zanimljivo. Šta hoće? – upita grof nezaintresovano. ”Još nemam ni 30 godina, a već patim od hronične zasićenosti”, pomislio je iznervirano.
– Ne znam, neće sa mnom da razgovara. Traži vas. Ovaj… doveo je neku devojku.
– Kakvu devojku? – podiže obrvu grof i dalje slabo zainteresovan. Ovde u selu nema lepih devojaka. Sve su ogrubele od teških radova, nemaju ni telo ni duh koji bi ga zainteresovali.
– Nije rekao. Možda ćerku. Stoji tamo sa njim u hodniku.
– O, što su dosadni ti seljaci. Misle da će me potkupiti svojim ćerkama, pa im neću tražiti deo u prinosu. Kakav prost narod. Rodjene ćerke… Koji je taj? Koliko je dužan?
Already a member? Log in here
