– Ne mogu da dozvolilm da ti on bira ženu… i to unuku jedne Fransis
Glenstok. Ne znam da li znaš, ona je svojevremeno bila verena sa njim,
međutim, njegov otac, tvoj deda nije hteo da čuje da se njegov naslednik
ženi običnom parohovom ćerkom, što je ona tada bila, pa je veridbu
rasturio. Ona se onda udala za Glenstoka, i nije loše prošla. Glenstok je bar
ispao normalniji od tvog strica, koji se nikad posle toga nije oženio, kivan
na svog oca, porodicu i ceo svet zbog te rasturene veridbe. Možda to
objašnjava sve ovo. Nije mi jasno zašto želi da se osveti i kome,
uništavajući tebe? Zar ne zna šta je njemu svojevremeno učinilo to
porodično mešanje, pa sada hoće nešto slično da uradi drugome, ko mu
ništa nije kriv… Ne, ja moram odmah da mu pišem i tražim da povuče svoj
zahtev.
– Rekao bih da to nije najbolja ideja. Već smo to pomenuli. Moglo bi
da izazove kontraefekat.
– Misliš da samo treba da pristanemo na njegov nerazumni zahtev i
prihvatimo tu devojku, ma kako nepoželjna bila? Da sedimo skrštenih
ruku i dozvolimo da ti neko drugi određuje kakva će da ti bude sudbina,
kime ćeš da se oženiš. Unukom jedne… čekaj… unuka Glenstokove… Da
nije to Blanš Beltam? – raspoloženje joj se blago popravilo kada je sa
nadom podigla pogled.
Diana Palmer
