Devojka mu se zaista svidjala. Otkako je došao, nameračio se na njeno imanje. Bilo je veliko, sa plodnom zemljom, izuzetno privlačno. Isto kao i ona, jedinica i naslednica. I još iz stare, plemićke porodice.
Doduše, na dvoru ne bi bila naročito priznata, ali Pariz je daleko. A nije loše ženidbom se obogatiti i ući u priznate krugove.
– Draga moja, izuzetno cenim vašu hrabrost – reče joj on odmeravajući korice u kojima je ležao njen mač. Ona isturi bradu, gledajući ga pravo u oči. – I da bih potvrdio koliko vas poštujem i cenim, posetiću vašeg oca za neki dan. Vreme je da nas dvojica razgovaramo o vama.
On vide trag promene u njenom pogledu, iako se i dalje trudila da bude hladna i uzdržana.
– Iskoristiću ovu priliku da vam saopštim da ćete u najskorije vreme postati moja žena. Odlučio sam. Vi to zaista zaslužujete.
– Mislim da ste previše ljubazni – odvrati ona hladno, uzdržavajući se da mu ne odgovori oštrije.
– Zar biste više voleli da mi postanete ljubavnica? – izazivao ju je on. – Vašoj rodjaci se to nije dopalo.
Ona ga Ijutito pogleda. Trebalo je da ćuti i ne pominje ono što je učinio Silviji. On i njegovi ljudi. Oteli su je jednog istog ovakvog letnjeg dana pre pet godina. Tada je Silvija imala sedamnaest, kao sad Luiz. Našli su je tek posle dva dana u nekom grmlju nedaleko od kuće.
