Razglavijeno prozorsko krilo na spratu opet udari pod naletima vetra.
Dve dame u prizemlju pravile su se da to ne čuju. Kuća je izgledala oronula i kao ukleta. Merion Lendli još više ispravi ledja i pogleda svoju gošću preko šolje slabog čaja. Čekala je da konačno završi uljudni uvod i kaže joj razlog svog dolaska ovamo. Valjda nije još neki od poverilaca? Otac je odavno umro i nadala se da su do sada svi njegovi dugovi izmireni.
Jedino ako nije neko iznenadno nasledstvo, pomislila je pokušavajući da se našali i ohrabri. Sada bi joj i pet funti dobro došlo. Bila je gladna, samo se nadala da joj stomak neće zakrčati pred ovom elegantnom damom, koja se, ko zna zašto, zaputila ovamo čak iz Londona, samo da bi nju videla.
Ledi Katvort pogleda devojku u staroj fotelji. Suviše je mlada da živi ovde sama. Čudo nije kod nekih rodjaka? Mlade devojke iz boljih porodica kada ostanu same obično završe kod ujaka ili tetaka. A verovala je da gdjica
Lendli nije bila bez rodbine.
– Gospodjice Lendli, čudi me da niste kod nekog svog rodjaka, umesto što sami sedite… ovde – reče ledi Katvort, uljudno se nakašljavajući. Umalo da kaže nešto neoprezno o njenoj oronuloj kući i uvredi devojku.
– Već sam živela kod rodjaka. Više volim da sam u svom domu – reče devojka kratko i malo oštrije nego što je planirala.
Nije želela da bude gruba, ali nije volela komentare o svom finansijskom stanju. A gošća je bila zaista dama, i dopala joj se. I još uvek nije rekla zašto je ovde.
Ledi Katvort je zamišljeno pogleda. Mora da joj nije baš bilo previše zanimljivo tamo gde je bila. Siromašna rodjaka nije uvek prijatan gost, naročito u kući gde domaćin takodje ima mlade kćeri za udaju. Ili sinove za ženidbu. Moguće da je neki od tih razloga naterao da se devojka vrati svom… hm… domu i živi ovde potpuno sama. Ako se izuzme par prestarelih slugu koji verovatno nemaju gde da odu.
