Ledi Katvort pogleda njenu jednostavnu frizuru, pohabanu haljinu i ceo salon oskudno namešten dotrajalim nameštajem. U Londonu ni sluge nisu tako bedno živele. Nije imala odgovor na to pitanje. Ali odavno je prestala da se pita otkuda dolaze hirovi njenog brata.
– Moraćete da dodjete i lično ga upitate. Nemam ovlašćenja da kažem više od ovoga što ste čuli. Samo je pomenuo da je nekada poznavao vašeg oca. Možda to želi zbog uspomene na njega – reče ona ljubazno. – Toplo vam preporučujem da dodjete. Znate, bogati i moćni su često čudni i hiroviti ljudi. Moj brat je… očigledno jedan od takvih čudaka, ali vi iz tog treba da izvučete koliko god možete. Bez obzira što se radi o mom milom nećaku – reče dama diskretno pruživši ruku u rukavici. Na stočiću ispod tacne ostade novčanica.
Devojka malo porumene zbog tog gesta, ali oćuta. Bio joj je potreban svaki peni ako misli da krene na taj put. Čak, i ako ne misli. Uostalom, stari lord je samo zove da je vidi. Možda se predomisli i zaključi da se prevario, da ona nije nikakva naslednica velikog Lendlijevog imena nego samo obična sirotica bez čestite haljine, i da nije dostojna nevesta za njegovog sina. Ledi Katvort je bila ljubazna da joj finansijski obezbedi mogućnost da otputuje. Šta može da izgubi? Ionako nema ništa od života, niti bilo kakvu mogućnost udaje. Ovo će joj biti prva i jedina, kako stoje stvari. Treba je dobro razmotriti. Uz to, u njoj se probudila radoznalost. Kakav li je mladi lord? Možda je zaista zgodan i lep kako tvrdi njegova tetka, ali kakav je kao čovek? Da li bi mogla da podnese da bude žena nekom samoživom, okrutnom stvoru kakvi su njeni rodjaci? Stresla se. A onda uperi pogled u gošću koja ju je sve vreme posmatrala. Ledi Katvort je ćutala, kao da joj daje vremena da sredi misli.
– Nešto ću vam priznati. Nisam baš bila ubedjena da je ideja mog brata dobra, sve dok nisam stigla i upoznala vas. Sada… pa, svidjate mi se.
Delujete kao uravnotežena, razumna, mlada dama. Siromaštvo nije sramota.
A svidja mi se vaš stav prema životu, što se niste predali, i što ste uprkos nevoljama, oprezni. Moj nećak… on bi mogao da nadje bogatiju, i lepšu, možda i bolju ženu od vas. Vrlo je privlačan, i na meti skoro svih udavača tamo. Mnoge od njih biće teško razočarane… ako dodje do vašeg braka – ona se saže prema Merion.
– Dodjite. Upoznajte ga. I pristanite. Ništa drugo nemam da vam kažem.
Moj brat je… nezgodne naravi – tražila je reči. – Ali moj nećak je sasvim u redu. Verujte mi.
Merion je gledala nekoliko trenutaka.
– Doći ću – rešila je. Ionako nema šta da izgubi. A ima plaćen put do Londona. Teško da će joj se ponovo ukazati prilika da se malo makne sa svog imanja. U poslednjih godinu dana jedva da je imala da se prehrani. Na luksuz kakav su putovanja nije ni pomišljala.
– U petak.
– To je suviše rano! – uzviknu Merion. Ona tiha sumnja opet se probudi u njoj.
– Kažem vam da je moj brat veoma star i bolestan. Nema vremena za gubljenje. I prilično je nestrpljiv.
– A… ako lord zaključi da nisam za njegovog sina?
– Vama će svakako koristiti malo putovanje i društvo. Ovakav usamljenički život nije za mladu devojku. Bićete naš gost, čak i ako ne dodje do dogovora.
Devojka se konačno osmehnu. Zaista, ovaj put mogao bi da joj prija. Odavno nikuda nije išla. Osim toga, sada ima dovoljno novca za put i obezbedjen smeštaj. Za ovo vreme naučila je da tačno iskalkuliše koliko joj para treba za šta. A ovde će biti u plusu, čak i da se ne dogovori sa starim lordom. Ona oseti nalet radosti. Ići će u London! Ovaj novac biće dovoljan i za odlazak tamo, i za skromnu obnovu garderobe. Ali London! Mislila je da ga nikada neće videti. A sada joj se želja konačno ostvaruje. Osmehnula se svojoj gošći, koja joj ohrabrujuće klimnu glavom.
– Nemojte se brinuti zbog hirova mog brata. Iskoristite svoju šansu.
Merion pokuša da zamisli kakav li je taj mladić, koji uživa u svim vidovima života, koga tetka očigledno voli, ali uprkos tome otac mu bira bednu devojku da se uda za njega. Ali, uskoro će i sama videti. Ona oseti uzbudjenje zbog predstojećeg putovanja. Boja joj se pope u blede obraze.
