Ledi Benet saže se prema svom nećaku Džeremiju Tarlingtonu iako je on u udobnoj kočiji mogao sasvim lepo da je čuje, za sve vreme njenog neprekidnog predavanja, od kako su krenuli sa njegovog imanja.
-“…i na kraju, mislim daje krajnje vreme da se oženiš. Imaš dovoljno godina da bi tu obavezu i dalje izbegavao” – reče ona oštro, kao da završava svoju pridiku, mada je on znao da kod nje takav ton ne znači i da je rešila da prestane sa pričom.
Tariington proteže svoje duge noge. Njegova tetka oduvekje bila zamorna. Zato ju je spakovaou kočiju i predusretljivo se ponudio da je isprati do Londona, već trećeg dana njene posete. Trudio se da ga njeno zvocanje ne iznervira previše, jer je znao daje ono samo izraz njene ljubavi i brige. Uglavnom mu je to i uspevalo, ali najviše zahvaljujući tome što je gledao da godišnje što manje vremena provodi u njenom društvu. Ovo putovanje i druženje prihvatio je kao neminovno. Nije mogao još dugo daje izbegava. Ona se, jednostavno, pre neki dan spakovalai banula mu na kućni prag, primoravajući ga da hitno rešava pitanje nezvanog gosta. Bila mu je draga, ali uz konzumiranje u razumnim dozama. Nije smeo da dozvoli da se kod njega u kući previše odomoći. Bilo je potrebno što pre naći način kako da je se reši. Zato je sam predložio ovo putovanje.
-“Mislim da smo tu temu odavno pravazišli, ledi Benet. Ne želim više o tome da razgovaram. Čak ni sa vama” – reče on i dalje mirno.
Pitanje njegove ženidbe nije tištilo samo nju. Njega je višeboleloali nije bilo načina da se to njoj objasni, niti da ona to prihvati kako bi on žaleo.
Kraj sna
