Koliko je prošlo od kada je Henri došao kod njega kao mali, preplašeni dečko bez igde ikoga? A vidi ga sada, sa ponosom je pomislio. To je delom i njegova zasluga. Zašto li mu je baš on od toliko šticenika prirastao za srce?
Možda što je od prvog dana u bledunjavom, preplašenom dečaku prepoznao plamen koji gori još i sada. Nije on bez razloga dobio nadimak Henri Nepobedivi. Zaista je nepobediv. Prvo je pobedio sebe samog, svoju usamljenost, strah i strepnju od neizvesne, zastrašujuce budućnosti bez roditeljske zaštite. A kada je porastao, pobedio je ceo svet. Ili bar onaj deo koji je imao prilike da vidi njegova dela.
Ser Robert uzdahnu nostalgicno. Ah, kakvi su to doživljaji bili. Kakve slavne pobede. Narocito poslednjih desetak godina, od kada je uz sebe imao Henrija. On je vec tada zašao u godine i teško bi izdržao tako nešto da nije pored sebe imao Henrijevu mladost, snagu i energiju. Uz to, velika je stvar imati nekog za kog ste potpuno sigurni da ce vam štititi ledja, da ce ostati uz vas i u najtežim, skoro bezizlaznim situacijama. A Henri je vešto umeo da takve situacije potpuno preokrene i pretvori u blistave pobede. Ne samo što je uvek postojano stajao uz njega, nego je i doprineo da ser Robert stekne ovoliko bogatstvo i ugled. Red je bio da se svom šticeniku oduži na najbolji nacin. Osim imanja koje mu je nedavno dodelio, imao je na umu još nešto.
