Izbrisana sećanja

Od desete godine, Luk je bio sam, ako se izuzme stric Dejvid
koji je živeo u Francuskoj. Odmah posle saobraćajne nesreće u
kojoj su poginuli Lukovi roditelji i sestra, stric je hteo da ga
povede da živi sa njegovom porodicom.
I sama pomisao da napusti svoj grad, desetogodišnjem
dečaku je izgledala strašno. Estlijevi, stari prijatelji njegovih
roditelja, predložili su stricu Dejvidu da Luk ostane kod njih.
Rastao je u porodici Estlijevih, oni su bili veoma bliski
njegovim roditeljima i Luku je bilo najlogičnije da živi sa njima.
Mark Estli je bio njegov najbolji drug. Kao deca, delili su sve,
jednom godišnje, odlazili su stricu Dejvidu u Francusku na mesec dana. Zimovanja su bila najlepši deo njihovog detinjstva.
Zajedno sa Markom, njegovim starijim bratom i roditeljima,
odlazio je svake zime na drugu planinu.
Nikada se nije pominjala planinska kuća Lukovih roditelja.
Luk se sa užasom sećao dana kada su njegovi roditelji i sestra
otišli na zimovanje, upravo u kuću. On je ostao kod Estlijevih da
sačeka Marka pa da zajedno otputuju. Nekoliko sati posle
njihovog odlaska, stigla je vest o teškoj saobraćajnoj nesreći i od
tada on je živeo sa Estlijevima srećno, koliko je to bilo moguće
za dečaka koji je nosio duboku tugu u srcu, koja se i danas čita u
njegovim očima kada se zagleda u njih. Bio je veoma talentovan i
bilo je logično da se upiše na slikarstvo. Još kao dete, dobijao je
nagrade za svoje crteže i Estlijevi su se radovali svim njegovim
uspesima.
Studirao je u Parizu, kada je dobio vest da je Markov otac
umro, bio je iskreno ožalošćen, doživeo je to kao drugu smrt
svoga oca. Ubrzo i Estlijevi su napustili grad njegove mladosti.
Redovno su se čuli, ali su se viđali ređe. Markov brat se oženio i
sada je živeo u Njujorku sa svojom porodicom, Mark je
odugovlačio sa studijama arhitekture i živeo je sa majkom, a Luk
je postajao sve poznatiji u slikarskim krugovima.