Keli Rasel je izašla iz automobila, osvrnula se oko sebe, duboko udahnula i krenula ka ulazu visoke zgrade koja je bila spoj stakla i metala. Bila je to zgrada firme u kojoj je radila već dve godine. Činilo joj se kao da je još juče počela da radi, nakon završetka studija. Gradjevinska kompanija “Stoun” je bila porodična firma na čijem čelu je bio Martin Stoun koji je preuzeo posao od svog oca.
Njegov otac je skoro desetak godina bio van posla, posvećen rancu u Vičiti na kome je živeo sa svojom suprugom.
Firma je imala dve direkcije iz kojih se upravljalo poslovima razgranatim po čitavoj državi. Jedna direkcija je bila upravo u Dalasu, a druga u Rimu, gde je direktor bio jedan od Martinovih partnera, sa manjinskim udelom u kompaniji, Alesandro Bočeli.
Martin je imao kancelariju na poslednjem spratu upravne zgrade sa privilegijom najboljeg pogleda na ceo Dalas. Odmah pred njegove bila je i kancelarija Keli Rasel i nije ni malo zaostajala za Martinovom u pogledu opremljenosti i pogleda na ceo grad. Ako bi njen zadatak bio da u nekoliko reči opiše kakav je Martin Stoun, Keli je u prvom redu morala da istakne njegovu glavnu osobinu, a to je neverovatna posvećenost poslu koji je u ovoj gradjevinskoj firmi bio intenzivan i konstantan preko cele godine.
Martin je imao trideset sedam godina i izgledao je poput svih krupnih muškaraca, nekako nezgrapno i preteće, ali je istovremeno bio neverovatno duhovita osoba, naravno za one koji su ga jako dobro poznavali. Ostali su bili zaslepljeni njegovom robusnom pojavom, grmećim glasom, autoritetom kojim je cela njegova pojava isijavala.
Keli se sećala kako je bila preplašena kada je pozvana na prvi razgovor za posao, kada je morala da se, nakon testiranja pred tročlanom komisijom, lično suoči sa Martinom. Sedela je nasuprot njega dok je on listao i pažljivo čitao njenu biografiju.
