Vremena koje leči sve rane, ili bar ljudi veruju da su izlečeni. Debora se oslonila na prozor spavaće sobe i posmatrala stazu u bašti. Uspravan i odvažan, deda Hju Mek Leod, zajedno s njenim trogodišnjim sinom, narušavao je sliku besprekorne urednosti viktorijanske kuće i vrta, gde je svaka travka bila na svom mestu. Nikako se, zajedno s punačkim ponijem, nisu uklapali u ovu strogost. Poni je, naravno, bio dedin poklon praunuku za rođendan.
Tužno se osmehnula. Za svoje godine deda je izgledao odlično, mnogi mladići bi mu pozavideli. Kad bi mogao da igra ulogu oca dečaku još dugo godina! Geret nikad ne bi potražio drugog oca jer sopstvenog nije poznavao. Debora se prenu iz ovih dubokih misli povređujući staru ranu koja još krvari, iako je otada prošlo toliko godina. . .
Sunce je na zalasku uhvatilo bakarni plamen njene kose. Ista, kao eho, nalazila se na dečakovoj glavi. Kosa je bila njena, a sve ostalo Stormovo. Njegove oči, obrazi, drzak nos. Građa tela, pokreti, korak — kopija Storma ,,u malom“. Čoveka koji ne zna ni da dečak postoji.
Geretu će biti potrebna drskost i ponos. Ni Mek Leodov novac, ni Mek Leodovo ime neće mu pomoći kad stasa za grubu stvarnost koja ga očekuje. Nemoćna da ga zaštiti u budućnosti, Debora je odlučila da ga podiže gradeći kod njega ponos i poštenje. Kad dođe vreme saznaće istinu o svom poreklu i svom rođenju. Pomoći će mu da preživi teške trenutke saznanja i nemoći, i da nastavi dalje uzdignute glave. Geretu će biti dovoljna ljubav, ona ista koja nije bila dovoljna Stormu.
[drivr id=”1H5SMz7NMQvcYiVoAHG9SdLFKJLXUV986″ type=”application”]
