— Visok, cm i zgodan, šta kažeš? — Samantina vizija malog čoveka s naočarima odmah je iščezla.
Bila je tako zauzeta preturanjem papira da nije ni zapazila sanjaliački pogled svoje prijateljice. Radosno usliknu kada je konačno pronašla papir koji je tražila. Stavi ga na pokrivenu pisaću mašinu, da se ne izgubi.
— Nastavi — reče, Sklopivši ruke, željna da čuje još informacija o čoveku koji je tako delovao na inače nezbunjivu Virdžiniju Redmond.
— Nema šta više da se kaže. Bolje ti izađi na videlo s onim „slasnim, snagatorom” o kome si pisala.
Slasni snagator. Samanta se osmehnu. Zar je tako nazvala Julijana? Oseti nostalgiju na trenutak.
— Nema ni tu šta da se kaže. On je visok, ima divan ten, cmu kosu i velike smeđe oči. I bio je čvrsto odlučio da me povede kud sa sobom.
— Ja bih pošla.
— Ne dolazi u obzir. On je hteo brak, a ja nisam za brak.
— Svako je.
— Zar i ti?
Samanta radoznalo podiže obrvu. Džini se retko sretala s istim muškarcem više od jednom ili dva puta.
— Čak i ja, samo ako bi me pravi muškarac upitao.
Bez upozorenja, Džini skoči sa stola i istrča iz kancelarije. Ko je taj muškarac, upita se Samanta. Prokletstvo, sada će biti radoznala čitavog dana. Nije trebalo da joj priča o Julijanu.
