-Šta se to događa s tobom, Gledis? Ne mogu da verujem sopstvenim očima – Beverli je u nju gledala kao da je videla duha pred sobom, pojavivši se iznenada na vratima dnevne sobe. -Budna si u pola osam ujutro?! Pa još ispred televizora, gledaš onaj kretenski kviz, namenjen domaćicama i penzionerima koji pate od nesanice?
-Ništa što bi trebalo da te zabrinjava. Uostalom, nemam pojma o čemu pričaš. Mahinalno sam uključila televizor, pa se to slučajno zateklo na programu. Nisam ni obratila pažnju. Ustala sam ranije da bih spremila doručak za tebe. Znam da ti ne prija da jedeš ovako rano, ali mislim da ne bi bilo dobro da ideš na polaganje prijemnog gladna. Ko zna koliko ispit može da potraje. – Gledis je, pravdavajući se, uspela da vesto skrene temu. -Napravila sam ti palačinke sa sirom. Znam da si to oduvek volela.
-Super! Još ako ih praviš dobro kao mama – oduševila se njena mlađa sestra. – Nadam se da se neće ohladiti dok se istuširam. Požuriću! – dobacila je, hitro zamakavši u kupatilo.
Gledanje jutarnjeg kviza za Gledis je postalo neizostavni ritual još od onog dana kada joj je Edvin, kao bespomoćno dete, crveneći i mucajući, priznao da je izneverio, da je to bilo jače od njega, pominjući ime mlade voditeljke jutarnjeg programa.
Njegove reči pogodile su je jače od groma.
lako su bili tek nepuna četiri meseca u vezi, bliskost koja je stvorena između njih Gledis se činila granitno čvrstom.
Edvin je bio poslednji muškarac za koga je mogla pomisliti da bi podlegao čarima čulnog izazova iza koga, kako joj se činilo, nije stajalo ništa vredno pažnje, osim napadno privlačne spoljašnjosti.
Od toga dana prošlo je skoro celih sedam meseci, a njoj je izgledalo kao da se sve desilo juče.
Dani su joj i dalje počinjali i završavali njegovim imenom.
