Tora Maršal je pogleda na sat duboko uzdahnuvši. Ostalo je manje od pola sata do kraja njene smene. Dan je podsećao na pravu ludnicu,doduše, svaki je bio takav od kada se pre tri nedelje zaposlila u Molinom restoranu.
Moli i njen muž držali su restoran u malom gradu u Vajomingu i Tora u životu nije videla ljude koji su toliko radili, izuzev njenog oca. Osim toga, sve vreme bili su veseli i zaista je bilo uživanje raditi s njima. Pokupila je prljavo posude sa stola i požurila u kuhiju gunđajući sebi u bradu. Činilo joj se da u tom restoranu nikada nema slobodnog mesta, da je pun od ujutra do večeri. Garet, Molin suprug, nasmejao se kada je ugledao njeno lice.
– Navikni se, dušo – potapšao se po svom povećem stomaku. – Nisam ovo dobio od piva. Moli je oduvek bila odlična kuvarica, zato sam se oženio njome.
– Bar su napojnice dobre – slegnula je ramenima.
Mada je Tora tek napunila dvadeset godina, ponašala se kao da joj je bar deset više. Odrasla je na malom ranču u Teksasu, ali je otac morao da ga proda zbog dugova. Majka joj je umrla kada je Tora bila sasvim mala i jedva se sećala njenog lika.
Nažalost, novac od prodaje ranča nije rešio probleme i posle očeve smrti, prošlog meseca, Tora je nasledila gomilu dugova. Zato je napustila rodni grad i potražila novo mesto za život, s boljim izgledima za posao.
– Tora! – trgnula se kada ju je Kasi pozvala.
Kasi je bila samo nekoliko godina starija od nje i takođe je radila kao konobarica u Molinom restoranu. Zbunjeno se namrštila ugledavši njeno ozbiljno lice, jer je Kasi uvek bila nasmejana i spremna za šalu.
– Šta nije u radu? – upitala je zabrinuto.
Already a member? Log in here
