Stisnuo je volan automobila koji je vozio… iznajmljenog automobila; više nije imao novca da kupi automobil. Vozio je nagonski, savlađujući oštre krivine planinskog puta kojim je napuštao Monte Karlo dok je azurno plavetnilo Sredozemnog mora primamljivo svetlucalo daleko dole ispod njega. Bio je svestan da će se tim putem, uprkos naporu koji je ulagao da suzbije poriv, večeras ponovo vratiti kad groznica postane neizdržljiva i primora ga da se ponovo prespusti čaroliji kockarskih stolova.
Nanela je sramotu porodici i obeščastila je kad ga je donela na svet. I sve to uzalud. Pjer je ne voli. Prošle noći, dok je pušteno ležala u njegovom naručju posle vođenja ljubavi, i preklinjala ga da počne da živi s njom i njihovim malim sinom, rekao joj je istinu… da je nikad nije voleo, da mu je ona jednostavno bila i razonoda, još jedan osvajački uspeh na dugačkom spisku sličnih ljubavnih poduhvata.
Suze su joj tekle niz lice dok se vozila planinskim putem dole prema Monte Karlu i hotelu koji je vlasništvo njene porodice. Dole, njenom malom sinu. Njenom malom, predivnom sinu bez oca. Biće mu bolje bez nje!
Srce više i nema… znala je da je prepuklo nadvoje i da nikad više neće zaceliti. Ako nje više ne bude, znala je da će se njen brat Čezare brinuti o Marku, da će ga štititi od ljage koja je na njega pala rođenjem, da će ga čuvati kao rođenog sina, braniti ga od svega što bi ga moglo povrediti.
Može li ona to da uradi? Može li sada da okonča sve? Da okonča bol izazvanu Pjerovim odbacivanjem? Njegove laži izazvale su ovaj očaj u njoj. Njegova užasna izdaja ljubavi za koju je verovala da je tako lepa i savršena…!
Da, odgovorila je sama sebi, dok je gledala dole u more koje je svetlucalo, mamilo, prizivalo je sebi tako neodoljivo, kao dijamant. Da, može ona to da uradi. Može da skrene automobil preko ivice puta i da sleti niz liticu kako bi zauvek okončala ovaj bol…
