Bio je to on! Videla ga je s leđa ali ga je prepoznala u sekundi, iako se promenio. Njegova nekada uredno podšišana tamna kosa sada je bila nemarno puštena do ramena i ponegde prošarana prosedim vlasima. To ju je veoma zbunilo, jer još pre godinu dana kada ga je poslednji put videla, nije imao skoro ni jednu sedu. Ili ih je dobio u međuvremenu, ili su se sada, zbog dužine kose, više primećivale.
I odeća koju je nosio delovala je isto tako neobično kao i ta puštena kosa. On, koji je na poslu uvek nosio savršena odela, šivena po meri, a u slobodno vreme sportske pantalone i džempere, uvek najskuplje kožne cipele, on u čijem plakaru je čak i veš bio firmiran, sada je imao na sebi smeđe farmerke od rebrastog somota i neki bezoblični sivi džemper od grube vune, dok je na glavi imao jeftini kačket.
Ipak, nije bilo greške, to je bio on. Sofi Gremas koja je do tada oprezno stajala pored ograde i posmatrala seosku kuću i okućnicu, uzbuđeno je potrčala prema kapiji. Grunula je u dvorište, kapija je
bila otključana, a da nije, ona bi se verovatno popela uz šipke i preskočila je, iako je nosila čizme sa visokim potpeticama i pončo sa krznenim umecima. Uletela je u dvorište i potrčala prema njemu.
– Žerom! – viknula je.
Nalazio se na levoj strani dvorišta gde je bila parkirana mala prikolica i pakovao je u nju nekakve drvene kutije. Odskočio je u stranu iznenađeno kad ga je pozvala i okrenuo se. Na njegovom licu najpre se ukazalo iznenađenje, zatim radostan osmeh, ali odmah zatim stavio je prst na usta i dao joj znak da ćuti.
