Lik iz mašte

Melisa je znala da je pocrvenela snažno. Trudila se uzalud da
obuzda svoje srce koje je kucalo sve jače i sve snažnije. Mislila je da će
zaplakati svakoga časa.
I tada se dogodilo nešto što nije očekivala, ali, o čemu je sanjala već
mesecima. Sedrik joj je prišao i zagrlio je nežno. Ona se nije opirala.
Pošla je u njegov zagrljaj instinktivno, vođena ogromnom željom i
velikom čežnjom.

-Melisa – prošaptao je Sedrik i dotakao nežno svojim usnama njene
užarene obraze. Ljubio je polako i nežno dok se ona privijala sve bliže
ka njemu, osećajući da i njegovo telo podrhtava baš kao injeno.
Trenuci sreće, ljubavi i želje obuzeli su je u potpunosti. Sve je
prestalo da postoji za nju, ostali su samo oni, Sedrik i ona u zagrljaju
koji je značio sve za nju.
Tada su se njegove usne spustile na njene i vreme je krenulo
unazad, zaustavivši se jedne karnevalske večeri kada je prvi put osetila
slast njegovog poljupca.

-Draga moja Sveta Bernadeto – prošaputao je Sedrik čežnjivo. –
Tvoj poljubac je slađi nego što sammislio.
Ona je podigla glavu i pogledala ga pravo u oči. Suze su zamaglile
njen pogled. – Toga sam se i plašila – odgovorila je jedva čujnim glasom.
Suze su kliznule niz njene obraze i on ih je uklonio svojim
poljupcima. – Nisam smeo da dozvolim da dođe do toga – rekao je
šapatom.
Ona je odmahnula glavom. – Sve je to moja krivica – odgovorila je
Melisa, jer je znala da mora da prihvati deo krivice zbog svega što se
dogodilo između njih dvoje.

-Ja… neću dozvoliti više nikada da se dogodi takonešto.
Iznenada, osetila je užasnu grizu savesti i pocrvenela je od stida.
Kako je mogla da dozvoli da je Sedrik poljubi, pomislila je s očajanjem.
Kako da pogleda mirno svojoj prijateljici u oči?