Žara odrasta pored dede, preokipirana kućnim poslovima, i kad je uverena kako nikad neće biti bezbrižna isrećna, srela je mladog bankara Ričarda, u koga se zaljubila do ludila…
Odlomak:
Žara Vagner je imala jednu neostvarenu želju – da ode na studije. Međutim, anala je da nema nikakvih izgleda da napusti imanje. Barem ne zasad. Iako mlada od sestre i brata, ona je preuzela brigu o kući. Istina, bila je tu i njihova dugogodišnja domaćica, ali i njoj je bila potrebna pomoć.
Ona je kuvala, spremala koliko je mogla, ali sve drugo je bilo na Zari. A i deda je bio zahtevan.
Njemu su njegove knjige i pisanje bile život. Iako su ga mnogi cenili i ćitab, ipak pisanje nije donosilo profit koji bi im bio dovoljan da žive kako nekad. A i imanje je tražilo svoje.
Radnika je bilo sve manje, a troškova sve više.
Sestra i brat, kad su dolazib iz Bafala, imali su svoje želje. Bilo je sasvim normalno da ih Žara ispunjava. Kad tako mlad postaneš svestan obaveza, to ima i nekih prednosti, govorio joj je deda.
Znaš da si u stanju da gospodariš svojim životom, a najćešće znači da ga određuješ i usmeravaš onako kako misliš daje najbolje.
Žara je, recimo, uprkos situaciji u kojoj se našla, znala da će ipak nastaviti školovanje. Samo, trebalo je imati strpljenja, trebalo je, kako je sama sebi govorila, odraditi i ovaj deo posla.
Nije to bilo baš tako jednostavno. Najpre je tugovala, ali optimista kakva je inaće bila, nije dozvolila daje tuga do kraja slomi.
Malo bi koja devojka njenih godina bila u stanju da nosi takav teret na svojim ledirrraTab svi su to smatrali normalnim, pa onda i ona sama.
Još se sećala dana kad je deda stavio na krilo, a imala je tek nešto više od pet godina, i rekao joj:
– Dušo, odsad ćeš živeti sa mnom i s bakom na imanju. Mama i tata su
otišb na nebo.
Na njeno pitanje kad će se vratiti, čula je tužan odgovor:
– Neće se vratiti, ab ti ćeš se s njima gore sastati.
A na pitanje kada, dobila je odgov or, kao i na sve što bi dedu pitala:
– Kad budeš veoma, veoma velika.
Neki čak kažu i stara.
Da li zbog toga što ništa nije razumela, ili stoje silno volela da boravi na imanju, ona tada i nije bila tužna.
Ali, nije joj trebalo dugo da shvati kako su je tu doveli jer majke i oca više nema, i da se više nikad neće vratiti.
Tek je posle saznala da su imali saobraćajnu nesreću i da su posle nekoliko dana umrli. Sahranili su ih u Bafalu bez prisustv a dece jer je tako deki i baki sugerisao porodični lekar.
Nije ona bila nesrećna, barem ne tih prvih meseci boravka na imanju, jer
baka i deka su je naprosto obožavali, ali kako je rasla, tako su joj roditelji sve više nedostajali.
Baka je hv atala kako plače, ali ona bi brzo pokušala to da sakrije jer je znala da takvim svojim ponašanjem čini nesrečnom i sebe i nju. Pošto nesreća nikad ne dolazi sama, tako je i u bakinom okrilju uživ ala samo do dv anaeste godine.
I kao daje na njenoj sahrani opla-kala i smrt svojih roditelja. Bila je toliko tužna da nisu znali šta s njom da rade. I tad je deda, opet po savetu lekara, sve troje dece poslao svojoj sestri na drugi kraj Amerike – čak u San Francisko.
Leto koje su proveli tamo, nikad nije zaboravila. Ali, sve troje su se v ratili sasvim drugačiji nego što su otišli.
Žara je bila vesela, a Tedi i Suzan su postali pravi mali vragolani, pu-bertetlije, kako je gov orila Sibil, njihova domaćica, u punom smislu reci.
A onda su opet nastali problemi.
Kako je trebalo da krenu u srednju školu, i da do Bafala putuju više od pedeset kilometra, deda je odlučio da zamoli domaćicu da preko godine bude s njima u Bafalu, a kad dođe raspust, da se vrati kući. Dok ona bude tamo, njen posao će pomalo preuzimati Žara, a zaposlili su i neku devo-jku sa susednog imanja.
Sibil je jedva prihvatila to što joj je Oliv er ponudio, nije imala drugog izlaza., a i volela je tu decu kao da su njena.
I tako je to trajalo sve do Tedijevog punoletstva. Iako su se Tedi i Sua,an protivili da se Sibil vrati kući, deda im je jednostavno rekao:
– Ako Žara može da ćelu kuću drži na svojim leđima, možete i vi, valjda,
da brinete samo O sebi.
Oboje su znali da dedi nema pogovora.
I tako je počeo uobičajeni život na imanju Vagnerovih.
Deda je žurio da završi knjigu, Žara se krišom pripremala za upis na akademiju, Sibil je neprestano radila i prigovarala, sve dok jednoga dana nije rekla nešto što ih je sve iznenadilo…
